Аутор: Горан Весић
Почетком децембра 1942. године референт за архивску заштиту при немачкој војној управи у Србији др Херман Целтнер усхићено је јавио Берлину да су немачке окупационе јединице пронашле у селу Виљуши код Чачка закопану архиву југословенског краљевског двора. Овај проналазак био је прворазредна сензација у бечком Државном архиву јер се веровало да је југословенска краљевска војска пре капитулације у априлу 1941. године успела успешно да сакрије дворски архив. За архиву се заинтересовало и Министарство спољних послова Трећег Рајха у Берлину које је желело да документе из архива искористи у пропагандне сврхе.
Када је постало јасно да је Краљевина Југославија изгубила рат, четири сандука са дворском архивoм скривена су на различитим местима док најзад у лето 1941. године нису закопана у селу Виљуши. Причу да је архива закопана баш ту чуо је у локалним кафанама у Чачку прерушени гестаповац фолксдојчер Хајнц Фрај, који је био сарадник др Целтнера. Када је сазнао из неколико извора где је архива, Фрај је дошао у село Виљуши и започео терор над локалним становништвом. Причу о томе шта је радио овај ратни злочинац написао је сам желећи да се похвали свом шефу др Целтнеру. Њу је пронашао после Другог светског рата југословенски дипломата др Војислав Јовановић Марабо, а објављена је први пут тек 1974. године.
„Са професионалним поносом гестаповца, он је у њима изложио развој и расплет свог подвига; хладно и без устручавања , као потпуно нормалне појединости, он је поменуо сва нечовечна средства којима се у његовом извођењу послужио (удешена хапшења и саслушавања под батинама несрећника потказаних да су били умешани у прикривање дворских сандука, претњу паљењем целог осумњиченог села а напослетку и убиство двојице невиних људи у циљу застрашивања осталог становништва) док није принудио сељаке посвећене у тајну да прокажу места где су сандуци били закопани”, писао је др Јовановић. Он потом каже да „колико карактеристични по самог злочинца, документи о његовом открићу карктеристични су и за његовог непосредног шефа, доктора филозофије и библиотекара једног немачког универзитета, као и за високе руководиоце немачке и аустријске архивске службе који су ценили вредност Фрајове акције и начин на који је изведена”. Др Целтнер је достављајући у Берлин исвештај о самој акцији изведеној „ванредно спретно и са несебичним залагањем”, предложио да се за тако успешно изведен задатак тумач Фрај награди „одговарајућим признањем”, то ће рећи одликовањем. Пронађена архива југословенског двора постала је предмет спора око тога где ће бити послата. Др Целтнер је одлучио да се у Беч пошаљу само они документи који се тичу непосредног питања „ратне кривице” и „српске спољне политике до 1918. године”, а да се остали доставе немачком војном и политичком руководству у Берлину.
Зашто је нацистима била тако важна дворска архива? Разлог треба тражити у опседнутости Хитлера Србијом и „њиховом кривицом за Први светски рат”. После пораза Немачке и распада Аустроугарске 1918. године у Вајмарској Немачкој више института бавило се прикупљањем доказа да је Србија, а не Немачка крива за Први светски рат. Немци су то радили јер су веровали да ако докажу да они нису криви зато што је започет светски рат могу да смање своје репарације. Хитлер је из истог разлога био опседнут „српском кривицом”. Он је на власт дошао оспоравајући ратне репарације и тешке мировне услове који су Немачкој наметнути 1918. године, а ратни поход у Европи је повео да би то променио. Како је немачки вођа то разумео Други светски рат био је само рат за исправљање неправде из Првог светског рата, па ако су Срби криви за избијање рата 1914. године били су криви и за рат из 1939. године. Зато је Хитлеру на поклон по освајању Југославије донета спомен табла Гаврилу Принципу из окупираног Сарајева о чему сведоче фотографије. Када је у недељу, 6. априла 1941. године, у шест сати пред микрофон Радио-Берлина стао вођа Трећег Рајха Адолф Хитлер напао је „српску официрску клику” и рекао да су „то они исти Срби који су 1914. године гурнули свет у крвави рат и који од тада не престају да се баве заверама”. Нацисти су зато упорно и фанатично тражили дворску архиву као да је у питању потрага за „светим гралом”. Са истом приљежношћу у Београду су пленили документе јеврејских организација, масонске ложе и српских националних, спортских и културних друштава. Око масонског архива водила се исцрпна преписка јер се очекивало да ће се у њима наћи подаци, како се тада говорило, о „јудео-масонској-плутократској спрези” и њеној одговорности за изазивање светског рата 1914. године. Међутим, нису нацисти само отели српске архиве. Др Војислав Јовановић открио је да су у Бечу поједини документи преправљани како би били коришћени у нацистичкој пропаганди!? Уочио је брисање, дописивање, исецање и прелепљивање докумената које су нацистички историчари припремали за објављивање.
Аустријски Државни архив предао је 1946. године делегатима Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) у Бечу део дворске архиве као и других докумената које су нацисти однели из Београда. Враћање је вршено између 1946. и 1948. године али никада није враћено све што је однето. Враћена документација је била у веома лошем стању јер је годину и по дана била закопана у земљи у селу Виљуше, а потом је пошто нацисти нису пронашли оно што су очекивали била бачена у влажне подруме бечких архива. Др Јовановић је као директор Историјског архива Министарства спољних послова ФНРЈ проницљиво уочио преправке у појединим документима. Написао је о томе извештај иако није имао техничке могућности да визуелно прикаже преправљена места. Помињао је фотографије девастираних архива и факсимиле оштећених и преправљаних докумената али они нису никада пронађени. Педесете године прошлог века, када је Јовановић писао извештаје, значиле су раскид ФНРЈ са Совјетским савезом и приближавање западу, па југословенске валсти нису желеле да инсистирају на овом питању. Последњи пут су југословенске власти 1973. године званично затражиле од Аустрије реституисање заплењених архива. Србија од овог питања не треба да одустане јер имамо право на архиве из наше историје који неће бити преправљани од стране нациста.