Прошле недеље се сазнало да је десет земаља најавило спремност да повуче признање независности Косова: о томе пише и српски лист „Политика“ позивајући се на сопствене изворе. Међутим, да би се избегао притисак од стране Сједињених Америчких Држава не говори се о којим се конкретно земљама ради, изузев тога да су то државе Африке и Азије.
„Политика“ цитира мишљења и српских и албанских експерата, који се слажу поводом разлога за овакав развој догађаја. Тако албански аналитичар Емир Абраши указује на пропусте самопроглашене републике у њеној спољнополитичкој стратегији, напомињући да се садашња „влада“ фокусирала искључиво на Европу.
Ова позиција је заиста изненађујућа, јер су готово све европске земље и одмах (због евроатлантске солидарности) признале Косово. У Европи још само БиХ није признала Косово (само због српског вета), Молдавија, Кипар и Украјина (због својих територијалних проблема), Белорусија (која подржава став Русије), Грчка (подржава Кипар), Румунија (због солидарности са Молдавијом) и Словачка. Косовски Албанци и немају више шта да раде у Европи. Штавише, став већине земаља потпуно се поклапа са курсом Сједињених Америчких Држава.
Азија и Африка су сасвим друга ствар. Многе државе су признале самопроглашено Косово из различитих разлога. Неко због солидарности са Западом, неко је био купљен, неко једноставно није схватио у чему је ствар.
Многи су касније повукли своја признања. Разлози су опет различити: или су схватили у чему је ствар и помислили да би повлачење признања допринело мирном решавању проблема, или није било довољно америчког новца. Засад има 16 таквих држава, а ако се прогноза листа „Политика“ обистини, биће их 26, а то није мало.
Заиста, спољна политика Приштине у земљама које нису вазали Запада доживљава фијаско. Та спољна политика, заправо, и не постоји. Републику воде милитанти који су скинули војничке униформе, обукли скупа одела и нема ни речи о некаквој дипломатској школи. Многи експерти с правом указују на погрешне кораке „владе“ Аљбина Куртија попут отпуштања амбасадора у Аустралији и Сенегалу (те су дипломате постављене по наређењу Запада). Све ово очигледно не доприноси јачању утицаја косовске дипломатије.
Још једна велика грешка је била жеља Приштине да учини Вашингтону и отвори амбасаду у Јерусалиму. Исламски свет ово не опрашта, и ако је Авганистан једном први признао Косово, сада може да буде први на листи који ће повући признање, чим власт преузму талибани (организација забрањена у Русији), а утицај САД се сведе на нулу.
Окидач за масовно повлачење признања по мишљењу експерата може бити истек једногодишњег мораторијума на лобирање за и против Приштине који је предвиђен Вашингтонским споразумима.
Пре годину дана у Сједињеним Државама потписани су уговори о нормализацији економских односа Београда и Приштине, према којима је Србија пристала да обустави кампању за повлачење признања Косова, а Приштина се обавезала да се неће пријављивати за чланство у међународним организацијама и да неће лобирати за признање.
За тадашњег председника САД Доналда Трампа то је био велики спољнополитички успех. Међутим, Трамп више није председник, а Бајденов став о бившој Југославији је суштински другачији. Он је још радећи у администрацији Барака Обаме говорио да су Срби неписмени дегенерици, убице беба, месари и силоватељи. Уочи избора, Бајден је обећао да ће променити „неуравнотежени приступ“ Трампове администрације у вези Косова, односно да ће поништити сва његова достигнућа на путу стабилизације.
Стога нема сумње да ће Приштина по истеку мораторијума одмах започети активну борбу за признање свог „суверенитета“ широм света. Према изворима „Политике“, Запад заједно са Турском ради на томе да у блиској будућности буде више од стотину земаља које су признале Косово.
Истовремено и Београд обећава да ће покренути велику кампању у свету за повлачење признања самопроглашеног Косова.
И треба рећи да је ова активност много успешнија од онога што ради Приштина. Од 98 земаља које су признале Косово, више од половине је то учинило готово одмах. У протеклих пет година придружило им се само шест земаља, од којих су се две предомислиле. Током истих пет година, 15 земаља је одбило да призна Косово као државу. Ово јасно показује чија је дипломатија јача, упркос чињеници да Запад подржава Косово. Али тај утицај очигледно има неке границе.
А плодно тле за рад на повлачењу признања нису само исламске земље које неће опростити Приштини амбасаду у Јерусалиму, већ и државе у којима расте утицај Русије и Кине.
„Политика“ такође скреће пажњу на ово. Експерти сматрају да Москва и Пекинг морају да усагласе своју политику по свим питањима где се супротстављају Вашингтону.
Са Русијом је све јасно – ми смо већ осму годину у стању новог „хладног рата“ са Сједињеним Државама. А у односима са Пекингом Вашингтон се придржава сличног сценарија. То је почело још у време Доналда Трампа који је покушао да се супротстави Кини на свим могућим фронтовима. И не ради се само о морским територијама и острвима које Кина сматра својим, и где се амерички бродови понашају као да су у својој кући, што пак Пекинг доживљава као праву агресију. Свих ових година Сједињене Државе су активно покушавале да истисну Кину из оних региона у којима је снажно укорењена, од Југоисточне Азије до Африке.
Ако је неко очекивао да ће се са Бајденом нешто променити, погрешио је. Бајден је одмах рекао ће Вашингтон и његови савезници позвати Кину на одговорност у вези Тајвана, Јужнокинеског мора и многих других питања. Другим речима, политика Трампа се наставља и после њега. А сукоб ће се водити у целом свету. Пре свега, као што сам већ приметио, у Азији и Африци. Извори „Политике“ помињу ове регионе и у контексту статуса Косова.
Што се тиче сарадње Пекинга и Москве у оним аспектима у којима заједнички напори могу смањити или чак поништити утицај Америке, постоји много примера, укључујући и територију бивше Југославије.
Не ради се само о одбрани територијалног интегритета Србије. Недавно су Москва и Пекинг позвали на укидање мандата високог представника УН-а за Босну и Херцеговину. По мишљењу Руске Федерације и НР Кине, он је испунио своју мисију и више није потребан. Овај предлог није прихваћен на седници Савета безбедности УН. Осим тога, упркос чињеници да су се Русија и Кина противиле именовању Немца Кристијана Шмита на ову функцију, његову кандидатуру су заправо наметнуле Сједињене Државе, заобилазећи Савет безбедности.
Правовременост руско-кинеске иницијативе добро је илустрована поступцима Шмитовог претходника, Валентина Инцка, који је, одлазећи, подметнуо темпирану бомбу под државност БиХ законом о забрани „негирања геноцида и величања ратних злочинаца». Као одговор, Република Српска је одлучила да Срби неће учествовати у раду заједничких органа БиХ, а Инцков закон се неће примењивати на територији РС. Данас се све чешће појављују изјаве званичника РС да је јединство БиХ доведено у питање, а недавни догађаји ризикују да постану последња кап у стрпљењу Срба. Тада би могло доћи до праве експлозије и рушења крхке државности БиХ.
Једино разумно објашњење зашто Американци подривају крхку стабилност на Балкану јесте покушај спречавања раста кинеског утицаја на територији где је традиционално снажан руски утицај.
Занимљиво је да је пре годину дана америчко издање National Interest негативно коментарисало активности Пекинга у региону наиме, изградњу мостова у Хрватској, улагање у енергетску инфраструктуру Босне и развој 5Г мрежа у Србији. Према ауторима, „ово би могло довести до новог рата на Балкану“.
Одавно смо навикли на чињеницу да је сва америчка спољна политика криво огледало. Па и овде, изјављујући да „јачање Кине може изазвати експлозију у региону“, Американци раде управо оно што пребацују Пекингу.
О чему се ради? Да ли је то принцип „ни себи, ни другоме“? Одбијање да се признају своје грешке? Све контуре које су се у региону појавиле након југословенских ратова су један потпуни промашај. Могле су да задрже стабилност само у условима униполарног света. Данас се испоставља да могу да се сруше. Чини се да су Американци спремни да оду и поруше мостове за собом.
Дмитриј Родионов, директор Центра за геополитичка истраживања Института за иновативни развој
