ИНТЕРВЈУ: АНДРЕА ЈОВАНОВИЋ, филозофкиња

Проблем који овде може да настане јесте опција која ће се представљати као просрпска, а заправо ће бити грухоњићевска, ја само могу да имам поверење да ће људи ипак да смогну снаге да то препознају
Највећа предност и највећа слабост ових протеста јесте управо њихова идеолошка и политичка какофонија – она је омогућила да свако ко има било какав, стварни или умишљени, проблем с актуелном влашћу може да пуним срцем њима приступи, и отуд и толика масовност. С друге стране, кад на ред дође питање реалног политичког организовања које на неки начин треба да институционализује оно што постоји на улицама и факултетима, почињу проблеми, каже у интервјуу за „Политику” филозофкиња Андреа Јовановић.

„Они који на овим протестима заиста поседују средства, дакле новац, инфраструктуру, кадрове и остало (а то су искључиво прозападне и отворено антисрпске позиције), они могу да привремено дозволе и националистичку и православну естетику, јер им је јасно да без тога не могу да прикупе више од пар десетина хиљада људи, али када треба да се изнесу јасни циљеви, програм и предлози, ствар почиње да се компликује. Рецимо то другачије: антисрпска позиција има средства и некакав план (који би у примени заправо изгледао слично нашој власти, само горе – а то горе није мало), а националистичка позиција нема ништа осим масовне подршке људи. Но масовна подршка ничему не служи ако не постоји политички ентитет иза којег може да се стане”, истиче Андреа Јовановић.

Додатно, сваки политички феномен који подразумева овај ниво „кеч ол” приче је тројански коњ – јер постмодернистичко рухо увек имплицира победу оне стране која има моћ, а у овом случају, то је напросто НАТО опција и наратив, истиче она. „Отуд и та сјајна кованица професора Милоша Ковића, ’националистичка пешадија’. Пешадија је ту да ’гине’ и да се ништа не пита када дође тренутак озбиљног политичког опредељивања. Ја добро знам да овај мој став код искрених патриота изазива бес и огорчење, јер им поставља огледало у којем виде да, упркос својим намерама и енергији, заправо не постоје и да су небитни, осим као број. Зато и желе да разбију огледало, јер никоме није пријатно да призна да је употребљен и преварен. Али сада је 2025. година, и стварно је време да сазримо и постанемо ипак мало мудрији”, каже Јовановићева.

У тој борби неки им замерају да се служе флоскулама и имају класни презир према неистомишљеницима и да су уз то годинама стубови корупције и непотизма, а да сада критикују власт за непотизам, корупцију и да на одређена места долазе људи који, по њима, то не заслужују…

Можда делује невероватно, али мислим да је прилично логично. Ако се вратимо корак уназад, та класна подељеност може се испратити још у социјалистичкој Југославији – док се на неком идеолошком нивоу држало радничке естетике, суштински наратив је био полуполтронски и полумеритократски. Југославија је створила свој југословенски сан: ако одрадиш шта треба, постаћеш део те сјајне и уважене средње класе. Током капиталистичке транзиције, та класа је изгубила своју економску и политичку важност, а задржала је само социјалну и културну. Потом, у последњој деценији, услед економског раста, чију је цену заправо платила радничка класа, они су се опет донекле издигли економски и ту почиње да се развија један специфични ресентиман – да им само фали још то да преузму и политичку моћ.

Где је то видљиво?

То је врло видљиво на факултетима – они смерови који су у капитализму фактички бескорисни, попут филозофије, ту ће изостанак две, три плате заиста утицати на то како и сами професори виде своју борбу. Док они, попут психолога, или да одемо ван Филозофског – ЕТФ, ФОН, Архитектонски, итд, то су профитабилне струке и ту ће бити највише „пумпаџија”. Њима је професорска плата само део примања. Дакле, ви имате класну поделу чак и на том микронивоу саме академске професије, а још је више тако када се гледа цело друштво. И наравно, где је ресентиман, ту су увек и дупли стандарди и лицемерје. Јер ако сте ви себе убедили да сте правична и богомдана елита, ви заиста никада нећете моћи да видите „трн у оку свом”: а то је да сте од А до Ш и сами корумпирани, непотистички настројени, да сте деценијама и жртве и саучесници у негативној селекцији, и тако даље. И онда је најлакше уперити прстом у, како Зоран Ћирјаковић каже, „крезубе”. Ћације. Сендвичаре. Како год желите. А истина је заправо јако проста – оног тренутка кад поверујете да сте, као човек, изнад неког другог човека, ваш пут је директно ка паклу, макар био поплочан најплеменитијим намерама. То се, наравно, очекује и на то смо навикли од ове „другосрбијанске” стране. Опасност лежи у томе што су и људи који за себе верују да су националисти или, још горе, православци, такође почели да упражњавају такав елитизам.

Многи имају утисак да бити неутралан данас у овој кризи није популарно, јер сте на мети обе стране. Од момента кад је озбиљно почео да се осипа број људи на улицама на мети су и они који не подржавају ни једну страну?

Неутралност заправо не постоји. Постоји само део нашег народа, који је најтиши па стога можда делује малобројан, али ја мислим да је прилично велики и да ће се то показати и на изборима, који напросто не жели да га опет преведу жедног преко воде, који је развио одређену резилијентност на пропаганду и који се спроводи на овим протестима, и који јасно каже: не подржавамо ову власт, али „вас” подржавамо још мање. За мене, то је део нашег друштва који представља нашу последњу шансу. Једини је проблем – и уједно највећи – како све те људе организовати и понудити им нешто заиста смислено и другачије, а баш ниједна од страна, ни унутра ни изван Србије, не види никакав интерес да тако нешто финансира и подржи.

Мислите ли да ће ова друштвена криза да се распетља, ако су ровови дубоко ископани?

Бојим се да се ништа неће распетљати док постоји интерес да се организује и добрано плаћа дословно слуђивање људи. Одређеним страним структурама важно је да се овој власти константно држи омча око врата, ствара константни притисак и претња да је могу срушити ако пожеле, док је самој власти, наравно, стало да ту и остане и спремна је на све и свашта да би задржала моћ, као и свака власт икада у историји човечанства. Посебно опасне последице, о којима не могу да престанем да говорим, јесу што су све више замрљане црвене линије које пре ипак нисмо као народ тако лако прелазили. Напади на цркву и патријарха, напади на Србе ван Србије, чак тренутно – напади на Русију и Кину… То је оно што не смемо да дозволимо, а што се све више дозвољава, а не мисли се о историјској одговорности. Још је горе – људи себи то дозвољавају верујући да заправо бране цркву, српство и Србију. Као једини излаз стога видим чудо – појаву треће опције, која ће заправо бити антиимперијалистичка, националистичка и социјалистичка. Њен настанак веома зависи од спољних фактора и шире геополитичке ситуације, али и спремности, стрпљења и организовања мислећих људи овде. Није свакој генерацији дато да пробија главом зид, неко мора и да направи инфраструктуру за то. Дакле, потребно нам је чудо, али ми само у чуда још верујемо.

Како коментаришете оцене да самопроглашена, умишљена елита себе сматра, без икаквих доказа, интелектуално и морално супериорнијом од остатка народа кога пежоративно зову ћаци?

Сматрам да ће нестати оног тренутка када они који их и стварају више не буду имали потребу за њима. Постоји још једна опција – а то је да заиста неког тренутка у будућности преузму власт. Тако би најбрже нестали јер би се кроз пола године показало колико су неспособни, искварени и инфантилни. Но, на срећу, мислим да до тога ипак неће доћи у неком скоријем тренутку.

Уколико на изборима буде алтернатива – Вучић или Грухоњић, какав је ваш избор?

Овде ми је важно да кажем да заиста не мислим да ће Динко Грухоњић лично бити та опција, али да је он прилично добра слика те опције, и да ја у том случају заиста немам никакву дилему – Александар Вучић, без питања. Проблем који овде може да настане јесте опција која ће се представљати као просрпска, а заправо ће бити грухоњићевска. Ја само могу да имам поверење да ће људи ипак да смогну снаге да то препознају.

У каквом стању је српска левица и зашто сфера њиховог интересовања није радничка класа?

Ово је веома комплексно питање, јер се све и свашта назива српском левицом, па и на пример антисрпска десница, попут Зелено-левог фронта. Постоје маргиналне организације и појединци који се баве радничким правима и положајем, и то јесу важна истраживања, али мало кога занимају. Објективно, српска, заиста српска левица, још не постоји. Нешто најближе њој је Партија радикалне левице, али чини ми се да они пате од свих могућих болести левичарења, и да су сами себи највећи непријатељи. Мада морам да додам да тамо има и веома квалитетних људи. Коначно, да будем до краја експлицитна, постоји и СНС. Не као левица, већ као једина партија која се заправо бави радним народом, презреним ћацијима овог света. А то је жаба коју ниједан свесни или несвесни ђинђићевац никада неће моћи да прогута, и зато никада и неће преузети власт.

Посетили сте Косово и Метохију, какав је положај српског народа?

Положај је онакав какав се може очекивати да буде – окупирана територија, отета земља, отете институције. Некакав кошмар који као да нема краја, али истовремено – невероватна количина наде и трпљења услед вере да ће да се, једног дана, „војска на Косово врати”. Уместо набрајања свега тешког, овде бих пак рекла једну другу ствар: наталитет код Срба расте. Пева се, слави се, плаче се, пости се, игра се, моли се. Деца се смеју широко и грле вас рукама целог света.

Антрфиле

Банализација садржаја и инстант знање су заправо – супротност знању

Ауторка сте подкаста „Лукавство ума”. Кога бисте волели да угостите?

Немам конкретно име и презиме. Као и до сада – све наше квалитетне људе од интегритета, углавном младе и, нажалост, махом анонимне људе, о чијем раду нема где да се чује. „Лукавство ума” сам пре свега зато и направила, да би такви људи и њихово знање имали где да се појаве. Јурење прегледа, лепљење на актуелне теме, банализација садржаја и пружање неког инстант знања – што је заправо сама супротност знању, није нешто што ме занима. Много бих више волела да „Лукавство” и не мора да постоји, већ да више почнемо радимо оно што заправо мења човека – читање. Али живимо у времену које је непријатељ тога, стога ћу поновити, као неку мантру: књиге, књиге, браћо моја, али и звона, и прапорци. Мора сва три, јер су само та три заједно достојни наше историје и завета. Све остало је шарена лажа од које ће нам бити само горе.