Прве називе београдским улицама дали су Турци. Душанова улица звала се Битпазарска, зато што се у њој налазио чувени Битпазар са малим радњама пуним источњачке робе. Карађорђева улица, која се тако зове од 1906. године, била је Тефдердарска, по Тефдер џамији. По џамији је назив добила и Господар Јевремова, која се звала Бајрак улица по Бајракли џамији. Неке улице добијале су имена по значајним Турцима који су у њима живели као Јаја-пашина улица, Ески-агина улица и Дели-Ахметова улица. Било је улица које су добиле име по сталежима који су у њима живели, као што су Спахијска, Чаушка или Делијска улица. Од свих “турских” улица једино је Делијска и данас задржала исто име. Назив је добила по Делијском конаку који се у њој налазио. Када су Аустријанци 1718. године освојили Београд многе улице су промениле имена. Тако је Битпазарска постала Дунавска улица. За време аустријске власти Улица браће Барух звала се Еугена Савојског, а данашња Васина је била Цариградска. Неке улице су се звале Апотекарска, Каменичка, Клостерска, Три хана.
Карађорђеви устаници поделили су град на квартове, а сваку кућу обележили бројем. То се види из тапија које је издавао Правитељствујушчи совјет. Тако је било све до 15. марта 1847. године када се Управа града Београда обратила Министарству унутрашњих дела молећи да се „нумерисању кућа приступи јер се становништво стално умножава и власти стално налазе грађане када им затребају”. Министарстрво је одредило Комисију која је предложила да се „нумерисању кућа одмах приступи зашта је Управа вароши припремила 1 800 таблица по сто пара комад”. Поред тога, Комисија је одлучила да се „варош, у шанцу и ван њега, подели на шест кавртова и то: Митрополитски, Зеречки, Савамалски, Теразијски, Палилулски и Врачарски”, као и „да се улице у шанцу крсте” и то 30 улица, док је за око 40 сокака Комисија сматрала да им не треба дати имена. Министарство је 9. фебруара 1848. године одредило имена првих 30 улица и то Главна чаршија (Краља Петра од Косанчићевог венца до Узун Миркове), Зеречка (Краља Петра од Узун Миркове до Душанове), Битпазар (Душанова), Јалија (Јеврејска), Шарене мејане (Грачаничка), Митрополитска (Симе Марковића), Јеленска (Иван-бегова), Варош-капијска (Чубрина), Школска (горњи део Грачаничке), Мензулска (Рајићева), Сараф-Костина (Цара Лазара), Калемегданска (Кнез Михаилова од Краља Петра до Калемегдана), Војводина (Кнез Михаилова од Краља Петра до Теразија), Стамбол-капијска (Васина), Ломина (Узун Миркова), Цукићева (Змаја од Ноћаја од Краља Петра до Академског парка), Пљакина (Симина), Доситејева (Јевремова од Краља Петра до Змај Јовине), Младенова (Господар Јованова), Џамијска (Јевремова од Краља Петра до Калемегдана), Кујунџина (део Вишњићеве), Молерова (део Господар Јованове), Живковићева (Риге од Фере), Полицајна (део Вука Караџића), Хајдук – Вељкова (Добрачина), Сава – капијска (Париска)…
Београд се убрзано развијао и ширио, па су 9. јануара 1852. „Србске новине” писале да „Београд као главна варош најбоље је доказитељство о напретку у којем се наша земља налази. Што год у Београду мотримо све сведочи да је Београд озбиљно напредовати почео, да расте његово благостање, да он увиђа свој задатак – бити огледалом Србије…”
Кнез Михаило Обреновић 1864. именује Комисију за наименовање улица која је радила скоро шест година. Прва одлука ове Комисије 1870. године била је да се ново просечена улица од Руског цара до Делијске чесме назове по Михаилу који је убијен у атентату 1868. године. На основу предлога ове комисије, марта 1872. године Оштински одбор извршио је именовање шездесет улица. Имена многих од тих улица и данас су у употреби, а звале су се Космајска, Душанова, Скадарска, Балканска, Поштанска, Савска, Спасовска, Ресавска, Дунавска, Рибарска, Висока, Пиварска, Препеличка, Топличин венац, Позоришна, Васе Чарапића, Кнеза Милоша (која се од 1898. године звала Милоша Великог), Београдска, Кнеза Милана, Болничка, Кастриотова, Два бела голуба, Бркина, Косанчићев венац, Обилићев венац, Хајдук Вељков венац, Рељина, Призренска, Солунска, Дубровачка, Косовска, Два јаблана, Скопљанска, Вишњичка, Хилендарска, Симина, Кондина, Зетска, Цетињска, Зелени венац, Краља Милутина, Цигљарска… Десет година касније, 1882. године, Милош Милисављевић објавио је списак београдских улица по квартовима. Наш град се простирао до Славије и имао је шест квартова, Варошки, Теразијски, Палилуски, Врачарски, Савамалски и Дорћолски са 176 улица. Град се завршавао у данашњој Београдској улици.
Исте, 1888. године, Београдска општина бира нови Одбор за наименовање улица који утврђује правила рада. Договорили су се да што мање мењају имена постојећих улица тамо где имају оправдања, да се за називе улица употребе имена за народ заслужних личности, а затим имена српских река, области и планина. Договорено је да се улицама у близини Тврђаве „даду имена људи из Првог српског устанка који су суделовали у ослобађању Београда 1806. године”. Тако је улица која води од Народног позоришта до Студентског трга добила име Васина јер је Васа Чарапић зазузео Стамбол капију на којој је смртно рањен. Улица која води од Кинотеке (некада зграде Београдске општине) добила је име по Узун Мирку Апостоловићу који је из тог правца са устаницима ушао у Београдску тврђаву док је њој паралалена улица добила име Змаја од Ноћаја по чувеном Стојану Чупићу. Улица од Патријаршије до Узун Миркове добила је име Дубровачка јер су ту у време власти деспота Стефана Лазаревића биле магазе дубровачких трговаца. Већ 1895. године Београд је имао 213 именованих улица.
Дошло је време да, као у деветнаестом веку, после свих пропалих држава којима је Београд био главни град, после неуспелих идеологија и обнове државности Србије, београдске улице поново буду српске, као и интернационалне у смислу захвалности оним личностима, народима и градовима који су учинили нешто добро за Србију.
Горан Весић
