У тренутку када група демонстраната одлучи да блокира улицу или заузме јавни простор, рачунају на пажњу медија и симпатије дела јавности. Али, оно што се упорно занемарује јесте да ниједна импровизована барикада не траје дуго оног часа када се у акцију укључе полиција и возила хитних служби.
Тако је у Њујорку снимак полицијских возила која улазе у масу демонстраната и разбија блокаду изазвао бурне реакције – једни су говорили о “бруталности”, други су указивали на чињеницу да у тренутку када људи онемогућавају кретање града, полиција нема луксуз да преговара сатима.
Резултат је увек исти – блокада пада, а ред се успоставља.
Слично се догодило и у Немачкој, када је возило хитне помоћи прошло кроз групу климатских активиста који су својим телима покушали да зауставе саобраћај.
Иако су демонстранти желели да покажу „грађанску непослушност“, у тренутку када је реч о људским животима, правила нестају – хитна мора да прође, а полиција да обезбеди коридор.
Да нико није изнад закона показује и случај из Берлина, где је полиција ухапсила чак и четрнаестогодишњу девојчицу која је више пута учествовала у нелегалним пропалестинским протестима.
Иако се ради о малолетници, чињеница да је игнорисала забране и наставила да крши ред довела је до тога да буде приведена као и сваки други демонстрант. Порука је јасна – закон је исти за све и ко га крши, мора да одговара.
Ови призори јасно показују једно: ко се качи с полицијом и блокира јавни простор, пре или касније мора да се склони. У демократским друштвима протести су дозвољени, али линија се повлачи оног тренутка када је угрожена безбедност грађана, слобода кретања и функционисање града.
За полицију и службе спасавања не постоји „али“ – када крену у акцију, препреке се уклањају у секунди. И то је порука свима који мисле да се воља државе може зауставити блокадом пута или ланцем људи.