Са времена на време, обично о неком битном датуму или догађају, у јавности се „нагло“ поведе прича око болесне деце и ту су она стављена у „центар пажње“ , не по природи теме, него „одједном“, одлуком (квази)моралиста, који су наочиглед „заступници“ њихових права, а у ствари их само користе за ситносопственичке и само њима знане циљеве.
О чему је заправо реч? На страну што је проблем болесне деце (као и генерално болесних људи уопште) велики проблем сваког друштва (деца су ту „нарочито истакнута“ као најмањи и најподложнији разним врстама обољевања, па и због нарочито наглашене и оправдане, велике сензитивности ка њима) , оно што је „спорно“ јесте њихово свесно и смислено „коришћење“ у јавном дискурсу од стране једне стране у расправи, која их се углавном и , готово по правилу, остатак године уопште и не сети, нити чини ишта да њихов итекако тежак положај олакша, помогне да се скупе средства за њихово лечење у земљи или иностранству, већ их се напротив сети само када треба да посегне за неким (квази)моралним аргументом током расправе чиме подупире своје тобоже „исправне“ и „нормалне“ циљеве. Ни тако им, наравно, не помаже на крају крајева, али је его заводовљен а савест умирена, те мисао о нечему урађеном што је друштвенокорисно рођена, дакле, циљ испуњен.
Као што се, поређења ради, бројни политичари сете српског сељака само уочи избора, када треба да се обиђе нека њива или помази неко теле, јасно је чисто маркетинга ради, а остатак године се положај истог тог сељака никако не мења, углавном отежава и свакако занемарује. Е исто тако, болесне деце се бројни „дежурни душебрижници“ сете само о „специјалним околностима“ , када је то, погодили сте, у фокусу јавности и пажње медија, или пак, када се то може „уметнути“ у исти и (зло)употребити.
На пример, сазна се да држава Србија увози МиГ авионе из Русије, како би се годинама деградирана војска коначно мало „поновила“ , обновила, модернизовала и ојачала. И онда они, који су годинама ћутали на свођење вековима славне и величанствене (све до краја последњег рата 1998. / 1999. године и „демократских промена“ ) те респектабилне војне силе на – ранг мало озбиљнијег ловачког друштва,одједном се „сете“ како се тај новац од МиГ-ова могао преусмерити, ето баш на рачун болесне деце. Или исто тако, везано за новогодишњу расвету и све везано за „празничне“ издатке државе. И тако исто за било који „сензационални“ државни издатак везан за културу, одбрану, просвету, економију, здравство… све се то могло уплатити на рачун за лечење болесне деце.
Све и да све паре из буџета дамо за лечење болесне деце, ни онда нећемо имати решен проблем болесне деце али ћемо имати неупоредиво, више неупоредиво теже решивих проблема.
И шта онда? Ни вук сит ни овце на броју. Али је „правда“ (квази)морализатора задовољена. А то је најбитније. Битније и од болесне деце коју тако бесомучно злоупотребљавају и којих се сете само када треба да их користе као (контра)аргумент за било које улагање или инвестирање државе у све што није везано за болесну децу, или нпр. најсиромашније грађане (којима се свакако исто мора помоћи).
Дакле, драги „дежурни душебрижници“ , немојте чекати на МиГ-ове, новогодишњу расвету и јелку, или било шта друго. Помозите тој истој болесној деци над чијом судбином тобоже ламентирате а којих се сетите само када вам је то неопходно у јавном дискурсу. Немојте чекати на државу која им на крају вероватно и неће, презаузета својим бригама, (не)одговорностима и немаром, ни помоћи.
Драгорад Станишић
НАЦИОНАЛИСТ
