БОРАЦ ПРОТИВ УСТАША У ВРХУ НДХ: Ко је био генерал Аугуст Марић, први начелник генералштаба домобранских формација

ПОТВРЂУЈЕМ да ме је генерал Аугуст Марић у лето 1941. године, за време прогона православних у Загребу, у своме стану крио и да је мојим родитељима у јануару 1945, док су били од усташа затварани, помагао.

Ово је написао и потписао после рата тадашњи помоћник министра иностраних послова Владимир Велебит.

Аугуст Марић био је једна од најинтригантнијих личности у НДХ, једно време први човек генералштаба хрватских домобрана, који је за длаку, баш као и његова жена Марија, избегао депортацију у Јасеновац. До данас је остало нејасно да ли је био комунистички шпијун у врху НДХ, или немачки човек, дефакто близак главном представнику Рајха у ратној Хрватској – генералу Глезу фон Хорстенауу, свом колеги са школовања.

За Марића ретко ко данас зна и вероватно би тако и остало да га није поменуо најпознатији овдашњи шпијун за време Другог светског рата Владимир Ваухник, војни аташе у југословенском посланству у Берлину, који је први јавио да ће Југославија бити нападнута 6. априла, као и да ће Хитлер напасти СССР, у својим мемоарима „Међу издајницима, шпијунима и јунацима“. Ваухник пише о „ходнику Марићевог стана, увек пуном Срба и Јевреја, који су тражили помоћ“.

Ваухник, након што га је Гестапо ухапсио и уценио да оде у Загреб и помогне НДХ да формира војску, захваљујући Марићевој жени налази стан близу њиховог, тако да је био чест гост у кући. Својим очима је видео да је та жена не само примала српске и јеврејске породице, већ је и прогоњенима обезбеђивала сигурна уточишта. Према његовим тврдњама, Марићеви су успели да спасу на стотине Срба и Јевреја, све док их усташе нису ухапсиле.

Аугуст Карло Милутин Марић, рођен у Горажду, у Босни, 1885. године. Његов отац Адалберт радио је као високи чиновник у различитим деловима Босне и Херцеговине. Мајка Милева, Српкиња са Баније, рођена у породици Покрајац, завршила је српску учитељску школу.

Аугуст Марић је каријеру започео у аустроугарској војсци, да би после Првог светског рата био један од првих хрватских официра примљених у војску нове заједничке државе. После службовања по разним местима, крајем 1939, као бригадни генерал бива премештен у Загреб, постаје заповедник Савске дивизијске области и унапређен у чин дивизијског генерала. Тако ће дочекати рат и слом државе. Накратко ће бити ухапшен, па пуштен и постављен на место начелника генералштаба хрватских домобрана, у мају 1941. Он се прихвата гушења устанка на самом почетку, међутим оштро се противи усташким дивљањима и залаже за политички договор. Чак ће предложити Павелићу меморандум, који би гарантовао равноправност грађана без обзира на веру, јер ће то „смирити земљу од устанка“. Ово је, наравно, одбијено.

Због ставова, усташе смењују Марића у септембру 1941. и убрзо ће бити ухапшен.

• Говорећи о Аугусту Марићу као свом великом добротвору у загребачком периоду, Ваухник наводи да је он због „меког“ односа према партизанским устаницима смењен и једва избегао егзекуцију од усташа – каже писац Владимир Петровић, који је приредио недавно објављене Ваухникове мемоаре. – Марића, заправо, спасава Глез фон Хорстенау и то као хрватског официра који представља умеренију страну, која би у неком тренутку могла да преузме власт уместо усташке врхушке, огрезле у злочинима. Хорстенау ће и касније штитити Марића, омогућујући му да спас пронађе у Бечу, где ће боравити до јесени 1943. Након повратка у Хрватску Марић је ухапшен, али опет пуштен на интервенцију Немаца. Усташе ће га све до краја рата држати под посебном присмотром. Након завршетка рата одлучује да остане у Југославији. Кратко време је провео у притвору, а баш у тим месецима преминула је супруга Марија. Прихваћен је од нових власти, толико да добија стан у Загребу. Остаће забележено да је улазио у сукобе са Загрепчанима због њиховог понашања за време рата. Учествоваће и као крунски сведок на суђењима усташама, посебно Славку Кватернику.

Судбином Аугуста Марића бавио се и историчар др Миле Бјелајац, у оквиру књиге „Југословенско искуство са мултиетничком армијом 1918-1991“. Он подсећа да Марићево име већ од августа 1941. можемо видети у пријавама које против њега подносе усташе. Нпр. Миле Ивековић оптужује га да није хтео усташама да пружи војну помоћ у сламању устаника код Кулен Вакуфа, да је забранио да се користи артиљерија против села и издао налог да не смеју да стрељају било кога „од тих четничко-комунистичких бандита“.

• Када је, у јануару 1942, припреман судски процес против тада већ бившег генерала Марића, набројано је 13 тачака које су га теретиле, од чега се пет односило на директне везе са комунистима. Наводе се искази Славка Бркљачића, члана ЦК, код кога је била цедуља за дизање „црвене помоћи“ код „Бате“, са потписом „подмаршал“, а „подмаршал“ је наводно био Марић. Стављено му је на терет и да је интервенисао за др Хинка Левија, Јевреја и комунисту, код кога су одржавани тајни састанци, затим да је његова жена слала пакете српским генералима у заробљеништву, као и односи са пуковником Ваухником – каже Бјелајац за „Новости“.

Усташка надзорна служба је испитивала и гласине по којима је Марић помагао устанике оружјем, као и да је од појединих особа тражио да у Србију пренесу поверљиве списе. Он и Марија су ухапшени у јануару 1942. и осуђени на три године заточења у Јасеновцу. Марија је осуђена и зато што је била у „блиским односима с особама српске националности“, а Марић је оптужен да се за време Краљевине Југославије истицао „србовањем“ и да је имао присне везе с масоном Лујом Харазином, бившим заступником немачког „Крупа“ у Београду.

Три месеца је провео у затвору на Савској цести, да би на интервенцију Хорстенауа био не само ослобођен, већ је Врховни домобрански суд закључио да је претходни поступак против њега био пун неправилности. Међутим, када је Хорстенау, крајем 1944, због сукоба с Павелићем напустио Загреб, и Марић је изгубио утицајног заштитника и до краја рата опет био под присмотром. У лето 1945. притворен је и саслушаван, али су нове власти закључиле да је Марић у више наврата спречио ратне операције уперене против одреда Народноослободилачке војске и да је као присталица и сарадник НОП био прогањан и затваран. Стекао је право на пензију, а признат му је и инвалидитет из Првог светског рата. Са бившим домобранском генералом Иваном Прпићем сведочио је 1947. на суђењу против високих функционера НДХ, међу којима је био и Славко Кватерник. Умро је 1957. у Загребу.

Стално у клинчу са усташама

ХРВАТСКИ историчар Никица Барић такође се бавио Марићевим ликом. Иако критичан, он ипак наводи низ детаља из којих се види да је стално долазио у „клинч“ са усташама. На једном састанку високих војних команданата НДХ са Павелићем чак је предлагао да се распусте „дивље усташе“. Кватернику се жалио да усташе униште све што домобрани постигну, а као пример је навео пуковника Стјепана Неубергера, који је у Босанском Новом и Крупи узео таоце и обећао да ће их следећег дана пустити кућама ако околина остане мирна. То је успело у Босанском Новом, али у Крупи су усташе таоце поклале и Неубергер је њихове лешеве видео у Уни. Марић тражи да се мирном становништву на побуњеним подручјима гарантују живот и имовина.