Нама малим људима и грешницима учинићете велику радост и срећу ако све што треба да кажете властима у Србији кажете тамо гдје чујете само Ви и они, тамо гдје неће уживати душманске уши.
Ваше Високопреосвештенство, наследниче Светих Петровића,
рођен сам на светој српској земљи, на Космету. У миру, у наводној слободи оних давних и тешких седамдесетих година прошлога вијека дисао сам ваздух којим су живјеле наше косовске светиње. Газио сам по земљи коју сам као дијете донио на босим ногама у тада наводно слободну Црну Гору и никада ми није било јасно зашто сам из једне “слободе“, са родитељима и породицама Брајовић, а било нас је десетак, бјежао у другу. Нисам, као дијете, успио да “докучим“ коме и зашто дугујемо селидбу и бјежанију.
Одавно сам зрео човјек, муж, отац и дјед и већ деценијама личну и породичну срећу градим у својој Зети учећи дјецу и ближње да је наш дом и онамо, за брда она, и овамо, у овим брдима.
Ви сте, владико, током многих од тих деценија били моја и народна луча, ишли смо за Вама знајући да видите даље и боље, да гледате неким другим очима. Могли смо сви вјеровати да видите свјетлост на крају тунела у који смо запали и својом и вољом туђина. Убјеђивао сам све своје пријатеље да сте у праву и када сте крајем деведедетих подржавали београдске студенте, када сте шетали са њима, иако је огромна већина наших сународника Срба вјеровала да је све смишљено за рушење Милошевића и да нам то никада неће донијети демократију.
Знао сам да сте из најбоље намјере тада дозволили Ђукановићу да Вам се приближи јер сте вјеровали да се никада неће бацити каменом на нашу свету Српску Цркву, да има страха Божијег и образа својих предака. Издао је и Вас и све нас, а Ви сте недавно, Богу хвала, рекли да се Милошевић уписао у књигу мученика страдајући у Хагу.
Навикли смо одавно да Ви пастирски ударате по свјетовној власти и у Црној Гори и у Србији. Док смо живјели заједно, ја који сам рођен на Kосову, вјеровао сам да тако треба.
Данас када ми Срби у Црној Гори немамо много пријатеља, ни унутра, ни споља, боли нас душа и гаси се свако сјеме наде у нама када видимо и чујемо да готово истом мјером ударате и по предсједнику Црне Горе и по предсједнику Србије. Ви имате свој кантар правде, али ми обични људи вјерујемо да када год „ударите“ по Александру Вучићу, наши непријатељи у Црној Гори и ван ње ликују, “процвјетају“ и настављају да мрзе и Вас и нас, и цијели наш род.
Знам да сте одговоран епископ и Божији слуга и знам да одавно видите како данашња власт у Београду није крива за оно што се Србима и нашим светињама дешава на Kосову и Метохији. То стање смо наслиједили сви, и Ви, и предсједник Србије, и ми, обични људи који траже слогу.
Нама малим људима и грешницима учинићете велику радост и срећу ако све што треба да кажете властима у Србији кажете тамо гдје чујете само Ви и они, тамо гдје неће уживати душманске уши.
Познајем Александра Вучића и знам да није издајник, знам да неће никада трговати са Србијом. Знам да је частан, поштен и храбар човјек, знам да је спреман да свој народ и своју земљу Србију брани и сопственим животом. Познајем и Вас и знам колико нам требате у овим временима. Молим Вас као један мали човјек, син Косова, син Зете, човјек и Србин, да учините све да се нико више и никада не радује нашој неслози или Вашим оштрим ријечима.
Ви, који предводите наш народ, било црквено или лаички, потребни сте нам у слози или ћемо све изгубити. Ово што ја скромно пишем мисли много православних Срба из Црне Горе. Ослушкујемо Ваш и глас нашег патријарха Иринеја, ослушкујемо званичну Србију. Убијеђени смо да нема издаје, али има велике муке јер сте сви Ви одавно, поводом Косова, искључиво дошли на “готову штету“. Урадите најбоље, нађите разумијевање за државну власт Србије јер су јој ножеви забадани у леђа и одавде, из Ваше и моје Црне Горе. Рањеном, посебно од брата рањеном, треба лијепа ријеч више него хљеб, онај косовски и завјетни.
Драги наш владико, чуо сам од великих умних људи, а можда и од Вас самога, када је речено – “чије је стадо, тога је и планина“. Често се питам – шта ће нама планине ако останемо без стада и шта ће нама светиње ако у њима не буде имало оних који ће свијећу запалити и Богу се помолити? Шта ће нама свете земље ако од нас Срба на Косову трага не остане, а светом земљом српска нога не буде корачала?
Као грешан човјек и обичан смртник, тврдим – за мене и многе сличне мени, издаја није оно што не можеш одбранити! Издаја је не узети нешто што узети можеш и то мало узето и свето, на крају и сачувати. Боље нешто, него ништа!
Дакле, ја и људи који слично размишљају, дубоко и без резерве вјерујемо да издаје неће бити, већ да ће предсједник Србије Александар Вучић узети не само што мора, већ и више од тога.
Догодине у Призрену и у Светој Пећаршији!
рођен сам на светој српској земљи, на Космету. У миру, у наводној слободи оних давних и тешких седамдесетих година прошлога вијека дисао сам ваздух којим су живјеле наше косовске светиње. Газио сам по земљи коју сам као дијете донио на босим ногама у тада наводно слободну Црну Гору и никада ми није било јасно зашто сам из једне “слободе“, са родитељима и породицама Брајовић, а било нас је десетак, бјежао у другу. Нисам, као дијете, успио да “докучим“ коме и зашто дугујемо селидбу и бјежанију.
Одавно сам зрео човјек, муж, отац и дјед и већ деценијама личну и породичну срећу градим у својој Зети учећи дјецу и ближње да је наш дом и онамо, за брда она, и овамо, у овим брдима.
Ви сте, владико, током многих од тих деценија били моја и народна луча, ишли смо за Вама знајући да видите даље и боље, да гледате неким другим очима. Могли смо сви вјеровати да видите свјетлост на крају тунела у који смо запали и својом и вољом туђина. Убјеђивао сам све своје пријатеље да сте у праву и када сте крајем деведедетих подржавали београдске студенте, када сте шетали са њима, иако је огромна већина наших сународника Срба вјеровала да је све смишљено за рушење Милошевића и да нам то никада неће донијети демократију.
Знао сам да сте из најбоље намјере тада дозволили Ђукановићу да Вам се приближи јер сте вјеровали да се никада неће бацити каменом на нашу свету Српску Цркву, да има страха Божијег и образа својих предака. Издао је и Вас и све нас, а Ви сте недавно, Богу хвала, рекли да се Милошевић уписао у књигу мученика страдајући у Хагу.
Навикли смо одавно да Ви пастирски ударате по свјетовној власти и у Црној Гори и у Србији. Док смо живјели заједно, ја који сам рођен на Kосову, вјеровао сам да тако треба.
Данас када ми Срби у Црној Гори немамо много пријатеља, ни унутра, ни споља, боли нас душа и гаси се свако сјеме наде у нама када видимо и чујемо да готово истом мјером ударате и по предсједнику Црне Горе и по предсједнику Србије. Ви имате свој кантар правде, али ми обични људи вјерујемо да када год „ударите“ по Александру Вучићу, наши непријатељи у Црној Гори и ван ње ликују, “процвјетају“ и настављају да мрзе и Вас и нас, и цијели наш род.
Знам да сте одговоран епископ и Божији слуга и знам да одавно видите како данашња власт у Београду није крива за оно што се Србима и нашим светињама дешава на Kосову и Метохији. То стање смо наслиједили сви, и Ви, и предсједник Србије, и ми, обични људи који траже слогу.
Нама малим људима и грешницима учинићете велику радост и срећу ако све што треба да кажете властима у Србији кажете тамо гдје чујете само Ви и они, тамо гдје неће уживати душманске уши.
Познајем Александра Вучића и знам да није издајник, знам да неће никада трговати са Србијом. Знам да је частан, поштен и храбар човјек, знам да је спреман да свој народ и своју земљу Србију брани и сопственим животом. Познајем и Вас и знам колико нам требате у овим временима. Молим Вас као један мали човјек, син Косова, син Зете, човјек и Србин, да учините све да се нико више и никада не радује нашој неслози или Вашим оштрим ријечима.
Ви, који предводите наш народ, било црквено или лаички, потребни сте нам у слози или ћемо све изгубити. Ово што ја скромно пишем мисли много православних Срба из Црне Горе. Ослушкујемо Ваш и глас нашег патријарха Иринеја, ослушкујемо званичну Србију. Убијеђени смо да нема издаје, али има велике муке јер сте сви Ви одавно, поводом Косова, искључиво дошли на “готову штету“. Урадите најбоље, нађите разумијевање за државну власт Србије јер су јој ножеви забадани у леђа и одавде, из Ваше и моје Црне Горе. Рањеном, посебно од брата рањеном, треба лијепа ријеч више него хљеб, онај косовски и завјетни.
Драги наш владико, чуо сам од великих умних људи, а можда и од Вас самога, када је речено – “чије је стадо, тога је и планина“. Често се питам – шта ће нама планине ако останемо без стада и шта ће нама светиње ако у њима не буде имало оних који ће свијећу запалити и Богу се помолити? Шта ће нама свете земље ако од нас Срба на Косову трага не остане, а светом земљом српска нога не буде корачала?
Као грешан човјек и обичан смртник, тврдим – за мене и многе сличне мени, издаја није оно што не можеш одбранити! Издаја је не узети нешто што узети можеш и то мало узето и свето, на крају и сачувати. Боље нешто, него ништа!
Дакле, ја и људи који слично размишљају, дубоко и без резерве вјерујемо да издаје неће бити, већ да ће предсједник Србије Александар Вучић узети не само што мора, већ и више од тога.
Догодине у Призрену и у Светој Пећаршији!
Мирослав Мики Брајовић, рођен на Косову, Србин из Зете и Црне Горе
