Тог сунчаног фебруарског јутра, улазим на капију војног објекта на Белаћевцу, исту ону капију кроз коју сам изашао септембра 1993. након одслуженог војног рока. У позадини објекта чујем добро познат хук Прага и СЛО у раду, и задовољно се смешим. Поздрављам се са Ђолетом, старешином из војничких дана, који ми кроз смешак каже: Екипа ти је стигла! Сви су били ту: Сале, Ричи, Ђуро и Чело. Момци са којима сам служио војску и били нераздвојни тих годину дана. Након задужења униформе упознајем и преосталих 15-ак момака. На самом почетку се види да ће то бити једна хомогена екипа. Екипа која ће чувати леђа једно другом свих 78 дана агресије. Ту је и моја љубимица, није се променила за ових 6 година…
ПРАГА са мени добро познатим бројем. Са 3 Праге и „Дајцом“ крећемо пут аеродрома Слатина, где ћемо бити смештени.
Улазимо у спаваону у којој нема кревета и збуњено гледамо ка командиру Ђолету. Кроз смешак нам каже да ћемо спавати на поду и да је то навикавање на услове које ћемо имати на терену, ако евентуално дође до бомбардовања.
Ујутру одлазимо на филскултуру уз повике „мартоваца“…
„Фррррр гуштери!!!!!”
…иако смо старији и 10-так година од њих, није нам сметало, знамо да ће нам кондиција добро дођи. Паклено се радило и вежбало, а ми смо били све спремнији, компактнији и уигранији. Од Ђолета смо редовно у току ноћи добијали узбуне, а магацин са наоружањем и опремом смо све брже и брже празнили. „Како смо само уиграни“ – често ми је пролазило кроз главу уз смешак на лицу.
Дошла је и та ноћ 23.03.1999 где смо после вечере били у спаваони и опуштено разговарали. Ушао је Ђоле, миран као и увек и рекао мирним гласом: „Момци, идемо УЗБУНА, али овај пут је права!“.
За тренутак смо застали, онако у неверици, а онда смо кренилу да се пакујемо. Изашао сам међу првима и спринтом у пуној ратној опреми трчао до возног парка по „Дајца“. Дошао сам са њим испред магацина који је већ био испражњен. За трен ока смо га натоварили, док сам у даљини чуо звук ПРАГА у раду. Били смо спремни за полазак!
Пратећи једну од ракетних батерија, пошли смо пут Приштине.
Испред мене сам видео свој родни град… Успаван и спокојан, не знајући шта му се спрема. Срце је почело јако да удара при самој помисли да ћу га бранити. Али не браним само њега. Браним своју мајку и сестру, моју родбину и пријатеље, успомене на безбрижно детињство и младост, своју школу, клупу где сам први пут пољубио девојку, стари орах и кошаркашки терен испред зграде…
Ушли смо са техником у хангаре фабрике „Амортизери”. Свануло је јутро и радници који су долазили на посао су у невереци гледали сву ту технику… Били су срећни, јер знају да смо ту, да ћемо интервенисати ако затреба.
Дан је пролазио мирно и ноћ је полако почела да пада. Ђоле је утрчао у хангар, али овог пута снажно викнио: „УЗБУНА!!! СВИ НА СВОЈЕ ПОЛОЖАЈЕ!!!“
Ускочио сам у своју Прагу и истерао је на пољану у кругу фабрике, на већ договорено место. Ноћ је била мирна и ведра, без дашка ветра… Сабласно тиха. Одједном су се зачуле сирене, знак за ваздушну опасност. Помислих у себи, ово више није зајебанција… Сад је стварно. Једна крстарећа ракета је већ погодила аеродром Слатина. На небу изнад нас као у кошници, не знамо да ли су наши или њихови – потпуно лудило!
Следећа ракета погађа магацин муниције у близини брда Ветерник. Огромна ужарена печурка се појављује испред нас… Небо и земља су постали црвени. У једном тренутку изнад нас пролеће још једна крилата ракета која је ишла у правцу Косово Поља и даље ка Белаћевцу.
На Ђолетову команду, нишанџија окреће цеви ка ракети и кратким рафалом испаљује гранате ка њој. Брзо је извршио корекцију и мало спустио цеви… Кренуо је дуг рафал који је ишао право у њен реп. Потмули звук нашег оруђа нагло подиже морал, то су тренуци када се мешају емоције јако, страх потпуно преовладан…
„Брате Бејрут, помислих…”
Ракета и рафали су били толико ниски, да по речима мог познаника из Косово Поља, да су ишло неколико метара изнад кровова кућа, а људи који су се задесили у двориштима својих домова полегали су на земљу.
Ракета је била оборена!
Негде пред зору, напади су престали. Добро је , помислио сам, преживесмо ово ватрено крштење. Из погођеног магацина су и даље одјекивале детонације…
Извор: cojstvo.rs
