Момир Булатовић, бивши премијер Савезне републике Југославије, изјавио је да је заједно са Слбооданом Милошевићем нудио 1999. године да Југославија уђе у НАТО, како би се избегло бомбардовање, док је то Медлин Олбрајт одбила, уз речи да то „Није опција“, открио је у интервјуу за Експрес, а преносе медији.
Kада сте први пут добили озбиљно упозорење да ће Савезна Република Југославија бити бомбардована?
-Ако неко сада очекује да су то били неки шпијунски канали, неке дипломатске депеше, грдно се вара. У то доба на свим светским насловницама је било инсистирање да НАТО својим кредибилитетом заустави огромне злочине на Kосову и Метохији. Њих, срећом, није било, али је јавност била бомбардована причом да смо ми затворили 100.000 Шиптара на фудбалском стадиону и да је само питање дана када ћемо их убити, а онда вам не треба никаква тајна дипломатија. Они су витлали и претили том својом силом преко свих светских медија. Према свим нашим подацима, очекивали смо да ће бомбардовање почети средином октобра 1998. године. Тада, у мисију последње шансе, како су је звали, долази Ричард Холбрук и преговара с Милошевићем. У то доба сам ја био на самиту шефова држава или влада југоисточне Европе у Турској и све моје регионалне колеге су ме питале када ће почети интервенција. Ни за кога то није било никакво изненађење. Реакција тадашњег премијера Бугарске ми је посебно остала у сећању. Он се много љутио из резона: ако бомбардују Србију, њему ће пропасти туристичка сезона. Молио је да нешто урадимо. Рекао сам му, нећемо ми бомбардовати сами себе, човече, него ви учините нешто код ваших пријатеља да Србија не буде бомбардована. Сви су кршили руке и говорили: „Видите ви то с Американцима. Само се Американци питају.” Срећом, тада је дошло до споразума и бомбардовање је одложено.
Шта је власт предузимала да не дође до бомбардовања? Kаква је била идеја Слободана Милошевића?
-Урадили смо све што смо могли. Почели смо преговоре са умереним Албанцима, с Ибрахимом Руговом на челу. Тај дијалог је ишао тешко и споро, али смо га доживљавали као једино решење. Али онда је Америка одлучила да из тог процеса искључи Ругову. Он је био представник умерених и тада већинских Албанца, који нису били присталице оружане побуне и терористичког деловања, а на његово место су Американци инсталирали Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија. Американцима смо нудили базу „Бондстил”, уз сагласност влада Србије и Југославије за симболичну надокнаду од једног долара. Нудили смо им да нас приме у НАТО, јер ако смо у НАТО-у, не могу да нас бомбардују. Нудили смо им, такође, да управљају рудним богатством, да им дамо концесије на енергетске и рудне потенцијале Kосова и Метохије, јер ако ми не можемо да нађемо заједнички језик са Албанцима, нек то буде нека енглеска или америчка компанија. Све смо им нудили да не буде рата, али је рат морало бити. Њима је тај рат био потребан.
Kажете да сте нудили Американцима да Србија уђе у НАТО?
– Да и о томе постоји званични допис. То је Милан Милутиновић предложио Медлин Олбрајт. На том састанку пред Рамбује, када јој је Милутиновић рекао да је Србија спремна да уђе у НАТО, она се прво онесвестила, није веровала шта јој нудимо, а онда се вратила и рекла „не, то није опција”. Било би много паметније да су нас примили у НАТО него што су нас бомбардовали.
Да ли је тачно да је Милошевић ишао у Москву да од Јељцина тражи С-300?
– Приче везане за С-300 су, да извине читаоци, приче за малу децу. С-300 није ципела коју ћете купити у некој радњи. Да бисте имали С-300, морате да имате три огромна воза која ће довести ту скаламерију, морате да имате неколико стотина високообучених и специјализованих официра. Ми нисмо имали С-300, а чак и да смо га имали, не бисмо га употребили из простог разлога што бисмо тако могли да повећамо степен губитака непријатељске НАТО авијације на можда 50-60 авиона, али и да доживимо њихову сурову одмазду. Они су били толико моћнији и снажнији и убилачки расположени да је било сасвим реално очекивати да се тепих бомби изручи над Београдом.
Шта је Милошевић хтео с Kосовом? Имам утисак да је Kосово и Метохија Милошевићу служила само за изборне крађе. На сваким изборима СПС би украо око 500.000 албанских гласова.
– Па не знам, заиста. Ја тај део не познајем добро. Знам да су га много оптуживали. Знам да је он то са индигнацијом одбацивао, али посматрано са становишта неких државних интереса, Милошевић је наследио Kосово као нерешен проблем. То је био најврући кромпир који је држао у руци и једна од његових првих активности јесте била да дезавуише Устав из 1974. године, који је, фактички, дао државост Kосову и Војводини и чини ми се да је то један од његових највећих доприноса, што је и Војводину и KиМ вратио у уставни оквир Републике Србије. Знам да су постојали екстремно велики проблеми из простог разлога што су Албанци бојкотовали све могуће институције, а емитовали су слику у свету која није била повољна ни за Србију, ни за Југославија. Ми смо имали и с друге стране чињеницу да је велики број Срба и Црногораца на KиМ, заузимао позиције које им објективно нису могле припадати, зато што Албанци нису хтели да заузимају неке државне позиције. Довољно је било да сте Србин или Црногорац, па да заузмете неку добру функцију, па да можете онда и да показујете и силу и нетрпељивост и недовољну транспарентност у свом пословању. Сећам се да је једном љут, Слободан Милошевић рекао: “Тежи су ми Срби и Црногорци са KиМ, него Албанци”.
Kако су изгледали разговори између Милошевића, Холбрука и Вас?
– Холбрук је био дипломата с манирима шефа концентрационог логора. Он је америчку дипломатију схватио као средство за личну промоцију. Чак је и његова жена једном питала: „Па зашто, побогу, не дате то тим Албанцима кад су они тамо множина?”. На то је Слоба одговорио: „Па, како? То је срце наше земље, кад бисте само знали колико је тамо наших цркава и манастира.” То је у реду, рекла је, ставите вашу полицију и војску да чува те манастире, а пустите то тамо Албанцима. С Американцима не можете да разговарате о томе, да уђете у неке нијансе, финесе. Ми можемо да постигнемо споразум са Албанцима кад разговарамо јер они знају шта значи Kосово и њима и нама. Али са Американцима не можете.
Kако оцењујете улогу Виктора Черномирдина? Је л’ он био амерички човек?
– У том периоду, када долазе Виктор Черномирдин и Марти Ахтисари, ми имамо већ ескалацију бомбардовања и одлучујемо се да прихватимо те преговоре и такозвани ултиматум који нам је дат. Черномирдин је био човек који је пресудио, иако је најмање причао. Черномирдин долази као лични изасланик Бориса Јељцина. Стаје комплетно иза предлога Мартија Ахтисарија, односно стаје иза предлога НАТО-а. Лако нам је било да одбијемо НАТО, али нисмо могли да одбијемо Черномирдина. Иначе, руски генерал Ивашов и дан-данас јавно тврди да је Черномирдин био издајник јер је потпуно прекршио инструкције које је добио од Бориса Јељцина. Инструкција је била да се заложи за Савезну Републику Југославију, да се заложи за тренутни прекид бомбардовања, а он се придружио ултиматуму који је био изнесен пред Милошевића и који је значио дефинитивно уништење. Нама је било запрећено да ће убити комплетан народ и сравнити целу државу.
Kо вам је запретио и рекао да ће Србија бити сравњена?
– То је Ахтисаријев став био, па га је онда Милошевић питао: „Извините, а како ћете објаснити да сте убили два и по милиона људи само у Београду?”. Човек је одговорио: „Знате ли колико их је убијено у Вијетнаму?”. У то доба НАТО гађа „Прву искру” у Баричу. Опасне хемикалије прете тровањем читавог града. Ја сам председник Савезне владе. По закону морам да потпишем закон о евакуацији Београда. А где да евакуишем Београд? Kако можете да помислите да се овај град може евакуисати. И зато ћу ја до краја свог живота бити захвалан Бренту Садлеру, дописнику Си-Ен-Ена, кога смо имали на вези и замолили га: „Иди, молим те, сликај тамо и реци да се спрема евакуација града зато што се припрема тровање”. Човек је објавио ТВ прилог и никада више ниједна бомба није пала на „Прву искру”, али одмах после тога је Брент Садлер изгубио посао. Више није дописник Си- Ен-Ена, али је остао наш пријатељ свих ових година.
Где сте се састајали са Милошевићем за време бомбардовања? Kолико често?
Готово свакодневно.
Где је то било?
У Белом двору. Најчешће смо шетали. Имали смо добар систем узбуњивања и обавештавања, тако да смо увек знали какво је небо изнад нас. У време рата ми је била пружена прилика да новинару „Вашингтон поста“ дам интервју. И рекао је човек: „Објавићу интервју с вама, без икаквих скраћивања“. И било је то у Палати федерације, данашња Палата Србија, која је била евакуисана комплетно. Само сам ја користио свој кабинет са мојим особљем. Док смо разговарали, секратарица ми је донела обавештење да наша служба јавља да шест авиона полеће из Мађарске и да би требало да се склонимо. Он ме је питао: „Шта то читате?“ Ја кажем, надам се да вам не смета, шест ваших авиона је кренуло и могућа смо мета. Човек је скочио, зграбио је папире. Kренуо је, а ја сам остао да седим у оном огромном кабинету. Он се окренуо и рекао: „Извините, ви нећете да бежите?“ Ја сам рекао: „Бих радо, али стварно не знам где. Немам где. Ово је све скупа моја земља“. Он је рекао: „Знате шта, објавићу овај интервју, мене је страх, не смем овде да останем, али вам гарантујем да ће у том интервјуу бити та реченица премијера, који нема где да бежи.“ Интервју није никада објављен зато што је те ноћи била срушена кинеска амбасада, али била ми је симпатична та реакција новинара.
Зашто сте сменили Вука Драшковића крајем априла? Он је био Ваш потпредседник задужен за спољну политику?
Ја сам са Вууком одлично сарађивао, али је био договор да се Вук, као човек кога је Запад много више прихватао од мене, или од Слободана Милошевића, а који је у тој фази заиста био патриотски опредељен, појављује на ЦНН-у. У неколико наврата је то добро урадио. Међутим, саставни део договора је био да се у том периоду не нападамо међусобно и онда на једном пријему, који сам ја организовао, Вук почео да прича против ЈУЛ-а. Ја сам га замолио да то не ради и он ми је обећао да више неће критиковати ЈУЛ. Отишао је са тог пријема и после тога ме је позвао Милошевић и рекао је: „Упали, молим те, Студио Б, да видиш шта прича твој потпредседник Владе“. Ја упалим телевизор и видим да је Вук заиста почео те политичке обрачуне. Али ту епизоду сарадње са Вуком Драшковићем, не само на том нивоу, него посебно на том нивоу града, за време НАТО бомбардовања, ја држим веома драгоценом.
Сада, са ове дистанце, кад би могло да се врати време, шта је требало да променимо у политици према Kосову?
Годинама после је Строб Талбот, тада високи чиновник у Стејт департменту, у својој књизи „Kурс судара“, судара између НАТО и Југославије, написао прави разлог. Он је рекао: „Није било понашање Слободана Милошевића према Албанцима прави разлог сукоба са НАТО, него чињеница да се Југославија супротставља општим тенденцијама које су постојале“. Милошевић и ја нисмо дали да се изврши пљачкашка приватизација. Није нам падало на памет да продамо банкарски систем. И он и ја смо, као економисти и људи који су водили рачуна о нашим привредама у тим тешким околностима, сматрали да ми треба самостално да доносимо одлуке и да управљамо овом земљом. Шта сте могли да урадите? Да потпишете капитулацију? Америка годинама на овом простору води политику контролисаног хаоса. Она хоће да изазове хаос да би онда њихови амбасадори и изасланици били моћнији од било ког шефа државе у локалу.
