Прошле недеље је у Њујорку, у згради седишта Уједињених Нација, одржана изложба посвећена Јасеновцу (под називом „Јасеновац- право на сећање“) , у склопу Међународног дана сећања на жртве Холокауста, 27. јануара, који је Генерална Скупштина УН усвојила доношењем званичне резолуције истог дана 2005.године.
Организатор изложбе је Министарство спољних послова Републике Србије. Иако је идеја за одржавање изложбе постојала и раније и предлагана је од стране бројних појединаца и удружења, чињеница да је иза организације стала „званична“ Србија, ипак додаје доста на „тежини“ и „озбиљности“ исте.
На изложби су биле постављене слике жртава, логора, бројки и цифара, као и „уникатних“ експоната као што је најпопуларнији и најтраженији „производ“ у тадашњој НДХ – србосјек. Били су присутни преживели логораши који су својим сведочењима дали допринос сећању на ове стравичне и монструозне догађаје наших „сусједа“ .
Све би ово прошло без превише „буке“ да се није „супротна страна“ огласила. Република Хрватска је послала протестну ноту (?!) Републици Србији због „спорне“ изјаве министра спољних послова Ивице Дачића. У протестној ноти, урученој Амбасади Републике Србије у Загребу, изражава се незадовољство (?!) због „злоупотребе и манипулације жртвама Јасеновца у дневнополитичке сврхе“ (?!) . На страну што би „супротна страна“ , макар из поштовања према истим тим жртвама, требала да минимум ЗАУВЕК ћути о било каквом помену истих, осим кад им одаје почаст (коју им одаје ретко или готово никад) , сад испада да је хрватско руководство тобоже „забринуто“ због манипулације жртвама геноцида у дневополитичке сврхе.
Ово захтева постављање неколико озбиљнијих питања и анализе истих;
Ако тренутна хрватска држава, по речима њених званичника, није ни у ком смислу правни и политички сукцесор (наследник) некадашње НДХ, зашто им онда смета помен жртава у било ком смислу (а тобоже у „дневнополитичке“ сврхе) ?
Ако тренутна хрватска држава, по речима њених званичника, није ни у ком смислу правни и политички сукцесор (наследник) некадашње НДХ, зашто онда имају сталну потребу да „правдају“ исту ту НДХ и релативизују те умањују злочине почињене у њој?
Ако тренутна хрватска држава, по речима њених званичника, није ни у ком смислу правни и политички сукцесор (наследник) некадашње НДХ, зашто онда користе усташку симболику, иконографију, реторику, пропаганду?
Ако тренутна хрватска држава, по речима њених званичника, није ни у ком смислу правни и политички сукцесор (наследник) некадашње НДХ, зашто онда прогоне ћирилицу тако „страствено“ како је то радила НДХ? (једна од првих одредби Павелићеве власти је била законска забрана ћирилице)
Ако тренутна хрватска држава, по речима њених званичника, није ни у ком смислу правни и политички сукцесор (наследник) некадашње НДХ, зашто онда дају имена улица, тргова, булевара и сл. по усташким злочинцима, које потом „оправдавају“ да и нису „тако страшни“ каквима их други представљају?
Ако тренутна хрватска држава, по речима њених званичника, није ни у ком смислу правни и политички сукцесор (наследник) некадашње НДХ, зашто је онда у Јасеновцу (?!) стојала дужи временски период табла са натписом „За дом спремни“ (?!) и именима погинулих хрватских бранитеља у „домовинском рату“?
*Не, „за дом спремни“ није „изворни хрватски“ већ усташки поклич, настао је тад, за тадашње потребе, а то што се користи активно и данас доста тога говори о онима који ово узвикују, који наравно, као ни званична хрватска држава, немају никакве везе са усташама и НДХ и нису ни у ком погледу њихови наследници*[1]
Ако тренутна хрватска држава, по речима њених званичника, није ни у ком смислу правни и политички сукцесор (наследник) некадашње НДХ, зашто је онда спорна табла премештена из Јасеновца (?!) на нову локацију близу Новске и има 24-орочасовну полицијску заштиту?[2]
Хајмо сад мало, поређења ради, да анализирамо како би то изгледало, када бисмо „обрнули“ улоге; када би уместо Хрвата ставили Немце, а уместо Срба Јевреје.
Jeвреји направе изложбу о Аушвицу. Министар спољних послова Израела одржи говор на који после „реагује“ Немачка тако што амбасади Израела у Берлину шаље протестну ноту уз образложење да се не би требале жртве из Аушвица користити у дневнополитичке сврхе.
Немачки званичници из врха политичке власти често у својим изјавама провуку тезу да Трећи Рајх и није био тако страшан како то други перципирају. Не смета им давање имена улица, тргова и булевара по познатим нацистима и СС-овцима. Често посећују концерте извођача који величају Трећи Рајх, Хитлера и нацисте.
Табла „Sieg Heil“ са ознаком имена немачких војника који су погинули у одбрани Немачке од здружене англоамеричко-совјетске инвазије, после вишемесечног негодовање, премештена из Аушвица на нову локацију где има 24-очасовну полицијску заштиту.
Уз све то, немачки званичници се стално правдају да данашња СР Немачка, нема никакве везе са Трећим Рајхом.
Можда је сад тек лакше да сагледамо трагичност ситуације. Као што нам је лакше да се почнемо сећати наших жртава тек када видимо како Јевреји то раде. И обележавати то на начин који макар мало приличи количини и величини њихове жртве.
Jeр емпатију и подршку у томе од „сусједа“ сигурно добити нећемо, јер као што сам раније навео, упоредо са величањем НДХ и релативизовањем злочинаца и починилаца, иде и негирање било какве повезаности данашње хрватске државе са НДХ те и било какве историјске одговорности и односа према жртвама данас.
Јер Хрвати нису, као Немци са процесом „денацификације“ , прошли процес „деусташизације“ , махом због тога што је усташка врхушка пребегла (пацовским каналима) , делом јер је убијена или у другим униформама дочекала крај рата, а делом јер је потоња комунистичка власт у другој Југославији, учинила све на неговању заборава на ове жртве и злочинце (уз симболичне изузетке) , те избегавању њихове одговорности и њиховом „поновном укључивању“ у живот нове државе. Ако додамо на то „децу партизана“ који су постали виновници хрватског сепаратизма и ствараоци нове хрватске државе деведесетих година, добијемо то што имамо данас. Усташтво у демократским, културним формама, пресвучено и прилагођено формама и токовима времена. Поново уз прећутну сагласност великог патрона (некада Трећег Рајха, данас Европске Уније) . Поново са истим циљем, држања Срба „заузданих“ и под „контролом“ .
Једна реченица, изречена испрва као подсмешљива досетка, постала је готово аксиом: „Није сваки Хрват усташа, али је свака хрватска држава усташка.“
Нека Бог спасе душе свих невино страдалих у усташким логорима и осталим стратиштима Другог светског рата и нека нама да памети, како њихова жртва не би била узалудна.
Напомене:
[1] http://www.telegraf.rs/vesti/2290468-kako-je-nastao-pozdrav-za-dom-spremni-i-zasto-hrvate-treba-da-bude-sramota-kad-to-govore
[2] http://www.rtvbn.com/3894790/za-dom-spremni-nadzire-policija
Никола Јовић
НАЦИОНАЛИСТ
