У Црној Гори све је агресивнији глас „Дукљана“ и „Монтенегрина“, а све чешће се чују нимало пријатељске пароле упућене оним Црногорцима који се не одричу свог српског идентитета.

„Никад више 1918!“, „Коме се не свиђа Црна Гора, марш у Србију!“, „У Црној Гори нема места за оне који раде против државе“, само су неке од типичних порука на порталима и друштвеним мрежама. Тако један те исти народ, иако малобројан и на малом простору, последњих деценија све више бива бременит поделама које индукује нова црногорска државна идеологија. 

Социолог Илија Маловић објашњава да су овакви феномени све више присутни јер власт у Црној Гори свесно улаже огроман напор да охрабри приземне стереотипе и предрасуде о Србима.

Етнички стереотипи, како додаје Маловић, увек представљају важан део идеолошке свести, којој је својствена тежња ка искривљавању стварности, као и тежња да се изврши мобилизација присталица да делују против одређене заједнице. У Црној Гори је више него јасно, истиче овај социолог, да нетолеранција према грађанима који баштине традиционалне вредности Црне Горе, а које подразумијевају припадност српској нацији, припадност Митрополији црногорско-приморској, коришћење српског језика и ћириличног писма, има пре свега политичку функцију.

Иако има дубље историјске коријене, покрет организованог ширења панике и страха од Срба, њихове културе, језика, цркве и традиције, према Маловићевој оцјени, креће од 1997. године, када долази до политичког разлаза два крила владајуће Демократске партије социјалиста.

Отворена дискриминација Срба

„Одмах по преузимању апсолутне власти, крило Мила Ђукановића креће у потрагу за идејним оправдањем свог политичког курса који карактеришу неолибералне реформе у области економије, кумовско-буразерска приватизација државних ресурса, некритичко прихватање америчких и НАТО спољнополитичких догми, сурова контрола у области медија, ослањање на апарате силе.

Да би убедио грађане да је овај политички пакет неопходан и да би смањио отпор јавности према свом начину владања, Ђукановић креће у ширење панике и страха уперене против Црногораца који су се осећали делом српског културног и верског круга“, образлаже Маловић. Ослањајући се са једне стране на традиције десног крила црногорских индипендентиста, а са друге на изграђене слике о Србима у страним медијима, саговорник истиче да је данас засигурно највећи проблем Црне Горе тај што „ДПС почиње да се претвара у шовинистичку организацију која не преза од отворених претњи, дискриминације и маргинализације сопствених грађана искључиво на основу њиховог националног и верског осећања“.

„За ову сврху власт окупља око себе један специфичан слој људи жељних медијске пажње и јавних признања, али и врхунских позиција у хијерархијском апарату. За ово су постављени јасни критеријуми: што више неистина, лажи и напада на Србе, то ће виша и обилнија бити политичка награда“, уверен је Маловић, додајући да је овако у Црној Гори успостављена атмосфера у којој је антисрпство постало канал друштвене покретљивости који вас најбрже може одвести до незаслужене награде.

Ђукановић креће у ширење панике и страха да би смањио отпор јавности према свом начину владања…

Нажалост, оно што он примећује, јесте да „антисрпство, такође, постаје и тачка спајања између ДПС-а и тзв. грађанске опозиције у Црној Гори“, а да се притом не схвата да се власт може суштински променити само онда када њено целокупно наслеђе буде посматрано као јединствен пакет.

Како је пацификована опозиција

„Сам термин ’грађанска опозиција‘ требао би да означава партије које су се обавезале да, у случају победе на изборима, не доводе у питање основне тековине актуелне власти, од културно-идентитетског наслеђа до друштвене структуре где су монтенегрински првоборци — економска елита. О политичкој елити може да се разговара, ту је конкурс, наводно, отворен. На овај начин је опозиција у Црној Гори пацификована, а потпуно су нестали ’морални консензуси‘, како би рекао социолог Емил Диркем, око тога шта је окупација, шта херојство, шта издаја“, јасан је Маловић, уз опаску да се у Црној Гори неће моћи даље без јасног демократског компромиса око лажираног референдума, вишедеценијске крађе избора, али и око покушаја да се избрише једно историјско (српско) наслеђе уз помоћ политичког и правног насиља. На крају разговора подсећа на познату мисао Карла Маркса, која се, како каже, очигледно одлично потврђује на примеру Црне Горе и њене нове историје и политике.

„Наиме, Марксова основна теза је да материјална база одређује духовну сферу друштва: начин производње материјалног живота условљава друштвени, политички и духовни процес живота уопште. Не одређује свијест људи њихово биће, већ обрнуто. Ако је начин производње материјалног живота тренутне Црне Горе шверц, криминал, фалсификовање, диловање, кријумчарење, онда се исто тако добија и фалсификована и кријумчарена историја, политика, религија, медијска слика… Нажалост, неминовно је да из таквог интелектуалног круга излазе и увреде на рачун Срба, њихове културе и традиције, те клевете на рачун црногорских владара, великих историјских датума и старих пријатељстава и савезништава“, закључује Маловић.