Идеја о увођењу „црногорског језика“ нема дубље историјско утемељење. У програмима основних и средњих школа у Књажевини и Краљевини Црној Гори као наставни предмет именује се искључиво српски језик, као и српска историја. О неком „црногорском језику“ нема ни помена. Све до 1941. године.
Када су у априлу 1941. године окупирали Црну Гору, италијанске власти су приступиле припремама за проглашење „суверене“ и „независне“ краљевине Црне Горе, под протекторатом Рима. На Цетињу је почео да излази лист „Глас Црногорца“ као двојезично гласило сепаратиста и окупационих власти. Формално проглашење „независне“ Црне Горе изведено је на Петров-дан 12. јула 1941. године, у Зетском дому на Цетињу.
У броју 9, од 13. јула 1941. године, „Глас Црногорца“, под насловом „Црногорски сабор прогласио је слободну и независну краљевину Црну Гору“, доноси опширан извјештај о Петровданском сабору, коме је присуствовао и цивилни комесар за Црну Гору гроф Серафино Мацолини. У истом извјештају, поред осталог се каже: „По завршеном засиједању Сабора, Његова Екселенција Мацолини поздравио је народне представнике ускликом: ЖИВЈЕЛА ЦРНА ГОРА, на црногорском језику, што је изазвало нове изразе одушевљења.“
То је вјероватно први, или један од првих помена „црногорског jeзика“, који би по замисли италијанских власти, као lingua montenegrina, и био уведен као наставни предмет у основним и средњим школама у Црној Гори.
Устанак 13. јула осујетио је ову намјеру окупатора. Самим тим са пуно основа се може рећи да пројекат „црногорског језика“ није поникао у Црној Гори, већ је плански импортован споља и служи темељном мијењању језичког и изворног националног идентитета Црногораца, што је уосталом у интересу империјалних центара моћи у Ватикану, Европској унији и САД. Стари производ у новом паковању.
Предраг Вукић
Извор: sedmica.me
