Србија се придружила декларацији Европске уније о председничким изборима у Белорусији, у којој је оцењено да избори у тој земљи „нису били ни слободни, ни фер”, али се од ње тешко може очекивати да иде даље за политиком Брисела и уведе санкције Минску. Европска унија је, подсетимо, 6. новембра донела одлуку о санкцијама према Александру Лукашенку, његовом сину и саветнику за националну безбедност Виктору Лукашенку, као и према још 13 високих белоруских званичника.
Мера подразумева замрзавање њихове имовине и забрану издавања виза због, како је наведено, репресије пре и након председничких избора у Белорусији, 9. августа. Одлука је донета на састанку министара спољних послова ЕУ 12. октобра уз образложење да белоруске власти одбијају да ступе у било какав дијалог с опозицијом која оспорава резултате и Лукашенкову победу на председничким изборима. Европска унија га није ни признала као легитимног председника Белорусије. Ово је, иначе, други круг санкција Брисела. Прве су уведене 2. октобра против четрдесет званичника те земље.
Шта Брисел тражи од Београда?
Како је рекао Петер Стано, портпарол високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност, ЕУ очекује да се Србија, као земља кандидат за чланство, „постепено усклађује с одлукама спољне политике ЕУ”. То је, иначе, стари и добро познати став бриселске администрације која на тај начин врши притисак на земље у процесу придружења да и оне стану иза ставова ЕУ.
Дипломата Зоран Миливојевић напомиње да Србија нема обавезу усклађивања са спољном политиком ЕУ у потпуности из, како каже, једноставног разлога јер нам није отворено поглавље 31, које се тиче спољне и безбедносне политике.
„Наиме, ако би отворили то поглавље онда бисмо имали услове, такозване бенч маркс, које бисмо морали постепено да испуњавамо. Потпуно усклађивање је неопходно у моменту када се потписује приступни уговор. А ми нисмо ни близу тога”, објашњава Миливојевић за „Политику”.
Увођење санкција белоруским званичницима је, истиче, искључиво политички интерес Европске уније који Србија која није чланица не мора да следи.
„Ствар је нашег интереса, наше политичке воље, у којој мери ћемо и шта следити. Ми немамо ту врсту обавезе да аутоматски прихватамо оно што је интерес ЕУ, где се она поставља на овај начин”, каже Миливојевић и додаје да тек нема говора о томе, као што се то спекулисало ових дана, да Србија има рок у коме се мора придружити санкцијама.
Као прво, не постоји формално-правна обавеза већ начелно политичка. У претходном случају, када смо се придружили декларацији, ми смо то учинили као гест добре воље, а нама ниједно поглавље ове године није отворено.
Европска декларација којом су избори у Белорусији проглашени нефер и недемократским усвојена је, подсетимо, 11. августа, а председница Владе Србије Ана Брнабић потврдила је 27. августа да се званични Београд придружио декларацији. Она је то учинила након што су амбасадори Европске уније и САД у Београду, Сем Фабрици и Ентони Годфри, поздравили ово придруживање Србије.
Да Београду није било лако да се одлучи на овај потез јер има добре односе с Минском, сведоче и речи Ане Брнабић, која је, потврђујући ту одлуку, додала и да се „нада да Лукашенко неће замерити” као и да је то учињено у оквиру синхронизације са спољном политиком ЕУ. Она је напоменула и да се не може заборавити да је белоруски председник једини светски државник који је током НАТО бомбардовања 1999. године посетио Србију.
Од држава западног Балкана које нису чланице Европске уније, осим Србије, декларацију су потписале и Северна Македонија, Црна Гора, Албанија, као и Босна и Херцеговина. Северна Македонија је подржала и санкције белоруским званичницима.
Када је реч о усклађености спољне политике Србије с политиком ЕУ, она је мања него ранијих година. Од 1. јануара до 30. јуна 2020. године ЕУ је, према подацима Исак фонда, објавила 25 спољнополитичких декларација, а Србија се усагласила с њих 12. Стопа усаглашавања у току првих шест месеци прошле године била је 60 одсто. Србија није била потписник три декларације које се односе на Русију у вези с кризом у Украјини, три на кризу у Венецуели и по једне које се односе на Мјанмар, Иран, Белорусију, Никарагву, Сирију, Турску и Грузију.
Према речима Срећка Ђукића, бившег амбасадора Србије у Белорусији, нема сумње да ће ЕУ истрајати на санкцијама Белорусији.
„Овог пута је ЕУ далеко оштрија према Белорусији и Лукашенку него што је икада до сада била, и са становишта ЕУ као целине и са становишта појединих земаља. Неки парламенти су донели и резолуције којима су ставили до знања да не признају Лукашенка за легитимног председника Белорусије. Следећи корак ће сигурно бити економске санкције”, оцењује Ђукић за „Политику”. Подсећа да су санкције Белорусији, али само оне за које је ЕУ вршила највећи притисак, већ биле уведене 2010. и да су окончане када је Минск постао место за преговоре за решење украјинске кризе.
„Србија је стриктно поштовала те санкције ЕУ. Белоруској влади то није било право и реаговала је. Ми смо објашњавали да је наш спољнополитички приоритет чланство у ЕУ и да морамо пратити спољну политику ЕУ. И Минск је с разумевањем то прихватао јер уважавао је наше спољнополитичке приоритете”, објашњава Ђукић и додаје да ми не морамо одмах да уводимо санкције, али и да не можемо да дозволимо да нас ЕУ стално опомиње.
