Путин је пре 25 година био непознати општински чиновник у Санкт Петербургу, а само пет година касније постао је господар Кремља захваљујући интервенцији у Чеченији.
Руске трупе су 11. децембра 1994. године напредовале из три смера у побуњену Чеченију, у акцији која ће донети историјску промену и Русији и свету. Тај напад наговестио је не само почетак Првог чеченског рата, немилосрдног сукоба у коме су погинуле десетине хиљада људи, већ и прекретницу, која је Русији донела новог владара, који је на трону државе већ две деценије, пише Њујорк тајмс.
Путин је у то време био непознати опшински чиновник у Санкт Петербургу, а само пет година касније постао је господар Кремља, и то захваљујући чеченском рату.
Када је тадашњи председник Борис Јељцин, први изабрани челник Русије, пре 25 година најавио да ће „употребити сва средства која су на располагању држави“ како би срушио чеченске захтеве за независношћу, очекивао је да ће покорити Чечене брзим ратом и показивањем силе.
Уместо тога, чеченски рат трајао је готово две године и није постигао ниједан од главних руских циљева осим смрти вође региона Джохара Дудајева и уништавања града Грозног.
Нажалост, ударио је и темеље Другом Чеченском рату који је почео 1999. године који је убрзао Јељцина – болесног, али и често пијаног – да преда власт Путину уочи новог миленијума.
Стравична бруталност сукоба претворила је оно што је почело као секуларни националистички покрет у Чеченији, у сукоб све више обојен милитантним исламом, а многи борци су своју битку против Русије гледали као део глобалног џихада. Новац и борци сливали су се с Блиског Истока, претворивши тако Чеченију у ораницу за насилну идеологију Ал-Каиде.
Јељцина су упозоравали да ће бити „крви до колена, као у Авганистану“, а многи његови кључни сарадници поднели су оставке. Први чеченски рат завршио се пат позицијом. Русија се повукла након што је потписала мировни споразум којим је коначни статус Чеченије остао нерешен.
Руски дебакл и одлазак из Чеченије оставио је опустошену земљу која је брзо потонула у безакоње и сукобе међу супарничким фракцијама. Зато је успон бившег агента КГБ Владимира Путина, који се заложио за успостављање реда, био неизбежан.
Инвазија из 1994. године „била је прави прелаз Рубикона за Русију“, према оцени стручњака. Службени број погинулих у руској војсци износио је готово 6. 000, али незваничне процене давале су двоструко већу цифру. Број умрлих цивила процењује се између 30. 000 и 100. 000.
Јељцинова одлука да пошаље трупе у Чеченију била је мотивисана жељом за „враћањем уставног поретка“. Само петнаест дана пре главне инвазије десетине тенкова и оклопних транспортера сливали су се у Чеченију. Но, побуњени чечени успели су да ухвате руске тенковске посаде.
Неуспех је довео малтене до јавног ругања руској војсци. Иако је претходно Павел Грачев, министар одбране, изјавио на телевизији да би оружане снаге могле да преузму контролу над Чеченијом са „једном јединицом у року од неколико сати“, то му се обило о главу.
Јељцин је убрзо наредио војсци да крене у инвазију. Катастрофални неуспех оружаних снага учиниле су господина Грацхева можда најомраженијим човеком у Русији, због оптужби да се залагао за војно решење како би скренуо пажњу од гласина о његовој и корумпираности његовог министарства. Након пропалог новогодишњег напада на Грозни, руске снаге су сравниле град са земљом и коначно га заузели.
Међутим, Чечени су Грозни поновно освојили следеће године и опколили руске снаге у другим већим градовима. У августу 1996. године генерал Александер Лебед, Јељцинов саветник за националну безбедност постигао је договор са Чеченима да се зауставе борбе.
Јељцин, све мање способан и под политичком опсадом, у почетку није прихватао споразум, којим би ефективно признао руски пораз, али га је, на крају, одобрио.
- Главна ствар је да је крвопролиће заустављено- рекао је, али то га је коштало функције и утрло пут Владимиру Владимировичу Путину.
Специјалним декретом Јељцина, који је озваничен уочи Новог миленијума- 31. децембра 1999. године, Путина је постао вршилац дужности председника Русије.
