Док сам данас присуствовао обиљежавању Дана сјећања на невине жртве усташког логора у Јасеновцу, само сам мислио на тебе. У лику сваког дјетета са логорских фотографија, видио сам твоје обрашчиће.
Гледајући слике престрашених мршавих дјечака из логорских ћелија, само сам замишљао како би се ти, пиле мало, осјећао да те је игра живота родила у неко раније вријеме злих “независних” држава и злих људи.
А онда мислим и на себе: Ако ми је тешко кад се одвојим од тебе на дан или два, како ли је било оним српским родитељима којима су дјецу из руку отимали и набијали их на нож пред њиховим очима.
Данас сам, сине, на позив власти Републике Српске, посјетио ливаде на којима су се налазили усташки системи логора Јасеновац. На овим ливадама, сине, усташка власт Независне државе Хрватске убила је преко ПЕТ СТОТИНА ХИЉАДА Срба и Српкиња, само зато што су били то што јесу.
Испод ових ливада, сине, налази се највећи српски подземни град у ком живе невине и чисте као сунце жртве, међу којима и десетине хиљада дјечака и дјевојчица. Kажу, сине, да смо ми из Црне Горе груби и тешки на њежним ријечима, али мени су данас сузе саме бјежале из очију данас.
Kажу и да смо за оне који су нестали без трага ми једини траг. Зато, душо моје душе, теби пишем ово писмо да га прочиташ једног дана кад одрастеш и да никад не заборавиш ко си, шта си и колико невиних људи је морало да пролије крв да би ти данас носио своје поносно српско име.
И да не заборавим: најбоља освета је памћење, а ми Срби, ако ишта знамо, знамо да памтимо. Нек је вјечна слава и хвала свакој јасеновачкој жртви. Нисте отишли узалуд, док год има макар једног Србина који ће вас носити у срцу, ма гдје живио.
Зато, сине, чувај у срцу своје поријекло, гдје год те живот носио. Воли те твој тата, и сад и заувијек.
