Навршила се деценија од пуча у Либији и свргавања и бруталног убиства либијског вође Моамера ел Гадафија.
Тог 17. фебруара 2011. остаће записано у историјским уџбеницима да се политички феномен звани „Арапско пролеће“ прелио на Либију, која је за разлику од земаља Магреба, где се колико толико смена власти извела са минимумом насиља, утонула у брутални грађански рат, који спорадично траје и данас. Земља је подељена. У њој постоје две владе, Исламска држава која има своје упориште, Ал Каида такође, градовима обалног руба царује исламски фундаментализам, трговина робљем и бројне милиције које кроје судбину сваком појединцу и остварују профит од трговине мигрантима.
После пада Бен Алија у Тунису и силаска Мубарка са власти после вишедеценијске владавине у Египту, Либија је постала земља која је те 2011. буквално за неколико дана од почетка протеста склизнула у хаос, а онда и у грађански рат и НАТО интервенцију, која је за само пар месеци однела Гадафија с власти.
Протести су почели 17. фебруара у вечерњим часовима, када се повелика маса окупила на улицама Бенгазија узвикујући погрдне пароле против Гадафија. Локална полиција била је немоћна, послати су били специјалци, али и њих је разуларена маса буквално разбила и повешала. Тог дана окупљана су забележена и у Дерни, Зинтану и Бејди.. На улицама демонстранти који су носили црвено- црне-зелене заставе са полумесецом и звездом (стара либијска застава за време краља Идриса) уместо зелене сукобили су се с полицајцима. Рафали су одјекивали улицама ових градова, ТВ и радио станице су падале у руке побуњеника, а службеници режима вешани или ликвидирани на кућном прагу. Локални гранизони су комплетно прешли на страну побуњеника. Услови за револуцију у Либији су створени…
Мирно није остало ни у Триполију, где у ноћним часовима почињу прва окупљања, барикаде и каменовање специјалне полиције. Те ноћи спаљена је ТВ и радио станица у Триполију. Пословично опрезни Гадафи преко телевизије у свом комплексу Баб-ал-Азизиа, седећи у џипу са кишобраном побуњенике је назвао псима и поручио им да ће бити уништени.
Већ наредног дана на Зеленом тргу у оквиру истоименог комплекса окупља своје присталице који наоружани узвикују пароле подршке Гадафију и најављују обрачун са побуњеницима. Опет преко телевизије један од Гадафијевих синова Саиф ал – Ислам, признаје да је војска направила грешку током обрачуна са побуњеницима у Бенгазију, јер нису били обучени да се суоче са демонстрантима. Саиф је тад у име свог оца најавио покретање реформи, али и упозорио да Либији прети грађански рат. Његове речи су биле пророчке јер је земља убрзо после његовог обраћања својим присталицама склизнула у крвави грађански рат.
За то време на улицама Бенгазија се славило. То је био први град над којим су побуњеници преузели контролу, што је морала да призна и државна телевизија у Триполију. Међутим, ђаво је однео шалу када се сазнало да је из локалног затвора у Бенгазију побегло 1.000 затвореника који су одмах узели оружје у руке.
Да је у либијској војсци, која је била одана Гадафију било много тога труло говори и податак, да су два пилота са својим миражима Ф-1 који су добили задатак да ударе на демонстранте и заспу их мецима из авионских митраљеза, пребегли и одлетели на Малту, где су затражили азил и одбили Гадафијево наређење. За то време Гадафи је прикупљао остатке војске коју је попуњавао присталицама, мигрантима и демотивисаним афричким плаћеницима да крену у одбрану градова дуж обале Медитерана.
Тих првих дана често се спекулисало да је Гадафи побегао, прво авионом у Венецуелу, а онда се пронела вест да је вероватно отишао у свој родни град Сирт одакле је кренуо у свој политички успон далеке 1969. Гласине су се шириле целом земљом, а медији су само подгревали хистерију о бројним плаћеницима на обе стране, прекиду интернета, телефонских веза, бруталних насртаја на странце и безобзирне пљачке.
Уследило је крвави грађански рату у коме је Гадафи имао у почетку више среће, док се НАТО пакт није умешао на наговор Велике Британије, Италије и Француске да се отпочне војна интервенција и помогне побуњеницима. Операцијом „Одисејева зора“ која је почела 19. марта 2011. на челу са Сједињеним Државама утрт је пут паду Гадафија.
До данас остало је више верзија како је дошло до превирања у Либији.
Прва каже да иако се Либија представљала под Гадафијем као савршена земља из раја у њој су испод те маске цветала корупција и непотизам, за многобројне младе рођене после либијске револуције образоване уз интернет и сателитске програме. За њих није било посла као пре санкција које су опасно нагризле либијски извоз нафте и гаса у Европу тако и за време. После укидања санкција стање се почело мало поправљати, али режање на систем је и даље остао. Оно што се потихо говорило било је “више демократије, пара, слободе“. Сви они су тврдили да би било без Гадафија боље, али нико није знао ко би преузео кормило управљања државом кад он оде.. Та бојазан неких Либијаца касније се показала оправданом јер после убиства Гадафија настао је хаос.
С друге стране постојали су разлози, који спадају у домен теорија завера а допринели су да почне рушење Гадафија.
Наиме, по тим тврдњама основ за рушење пуковника Гадафија био захтев, Либијске Џамахирије да Европа плати дугове од чак 20 милијарди долара, које су дуговале, италијанске, француске и британске нафтне компаније за преузету нафту. Одустајање Либије од куповине 15 борбених вишенаменских ловаца “рафал“ по цени од две милијарде долара, трећи мотив је окретање руском тржишту у набавци војне опреме и обнови Либијске армије и инфраструктуре као стратешком партнеру и четврти велике стратешке резерве питке воде, нафте и гаса на северу афричког континента , које су Либији омогућавале просперитетну будућност.
Међународна активност против Либије и самог Гадафија покренута је званично 28. фебруара.2011. године, када је Британски премијер Дејвид Камерон предложио увођење зоне забрањеног лета над Либијом, под изговором да се спречи Гадафи у коришћењу борбених авиона и хеликоптера против „либијских ненаоружаних цивила“. Италија се прва јавила и подржала ову иницијативу, ако иза ње стане и Организација Уједињених нација (ОУН). Дана 12. марта 2011. министри спољних послова Арапске лиге сложили су се да ОУН затражи увођене Зоне забрањеног лета над Либијом. Дана 17. марта месец дана од почетка побуне Савет Безбедности ОУН одобрио је резолуцију 1973, дозвољавајући Зону забрањеног лета, као једну од мера, са десет гласова ЗА, нула ПРОТИВ и пет УЗДРЖАНИХ.
Резолуција 1973 била је сигнал да 19. марта 2011 под вођством САД, Француске, Италије и Велике Британије почне ваздушна операција над Либијом под кодним именом „Одисејева зора“ , која је трајала до 31. марта 2011. Званично наводни циљ операције био је спречавање ваздушних напада владиних снага на побуњеничка упоришта и наводно страдање цивила. Напад је почео лансирањем 112 крстарећих ракета „томахавк“ са америчких бродова у Средоземљу и нападом британских и француских борбених авиона из база у Италији, Француској и Британији на положаје система ПВО и радарских станица либијске армије. Британски кодни назив за операцију је био „Операција Елами“, за Французе „Операција Хартман, а за Канађане „Операција Мобајл“.
Заједно са појединачним војним операцијама других земаља, операција “Одисејева зора“ завршена је 31. марта 2011. када је НАТО преузео команду над свим војним операцијама у Либији у оквиру операције кодног имена „Уједињени заштитик“. Операција се водила из регионалног центра у Напуљу где се налази и Јужна команда НАТО, а операцијом се као и над простором Балкана руководило из комбинованог центра Савезничких тактичких снага (Combined Air Operations Center- CAOC) 5. који се налази у Вићенци. Осим примене и контроле Зоне забрањеног лета, задатак операције “Уједињени заштитник“ је био и контрола спровођења ембарга на увоз оружја у Либију. Међутим операција се претворила у нешто друго сурово убијање либијских цивила, током свакодневног бомбардовања градова под контролом Гадафијевих снага.
После смрти Гадафија стање у данашњој Либији се може описати само једном речју „Хаос“. Земљом и даље влада безакоње, насиље, трговина робљем, пребацивање миграната у Европу. У земљи законе доносе два парламента, две владе, гомила милиција које се повремено за превласт боре међусобно, али и са властима у Триполију и Бенгазију. Земљом царује осам најважнијих група које контролишу власт, а то су Регуларна либијска армија која припада влади у Торбуку, Либијска национална армија основана 2014, паравојна сепцијална једница Ал Саика, Револуционарна биргада Ал Синтанија, Бригада Мисрата, Либијски одбрамбени штит, Ансар ал Шарија- Либијски огранак Ал Каиде који су 2012 брутално убили америчког амбасадора у Бенгазију, Мученици 17. фебруара и Исламска држава.
