У времену када је издаја нагризала Лисабон, а совјетски инструктори тровали умове афричких племена обећањима о лажном рају, изгубљени син Португалије, Франсиско Данијел Роксо, постао је живи бедем хришћанске цивилизације. Он није био обичан војник; он је био инкарнација средњовековног крсташа у афричкој бушу, човек коме је борба против комунизма била света дужност. Насупрот модерним дезинформацијама, Роксо је био човек који је Африку познавао у дубини душе. Његов лични живот био је највећи шамар марксистичкој пропаганди: био је ожењен црнкињом са којом је имао децу. За њега, линија раздвајања није била боја коже, већ вера и идеологија. Љубав према својој породици преточио је у заштиту свих оних Африканаца који су желели ред, рад и веру у Христа. Роксо је био непоколебљиви заштитник хришћанских црнаца, видећи у њима једину истинску браћу која могу да се одупру безбожним комунистичким хордама. Његов дом и његова јединица били су тврђаве у којима се славио Бог, а не Маркс. Као нетолерантни антикомуниста, Роксо није признавао дијалог са ђаволом. За њега су ФРЕЛИМО и MPLA били само извршиоци совјетске воље, афромарксистички пацови које треба истребити из корена. Његови војници, махом хришћански домороци који су преживели комунистичке погроме, обожавали су га као оца. Роксо би често сам зашао дубоко иза непријатељских линија, извлачећи комесаре из њихових пацова заклона. За њега није било милости према онима који су ширили атеизам и терор. Када су кукавице предале Мозамбик, Роксо је своје верне војнике повео у Јужну Африку. Тамо је постао кључна фигура у формирању 32. батаљона (Buffalo Battalion). Ово је била најрадикалнија антикомунистичка јединица коју је свет видео састављена од португалских официра и црних војника који су изгубили све под комунизмом. Под Роксовом командом, они су постали „The Terrible Ones“, јединица која није узимала заробљенике међу политичким комесарима. Његов подвиг у Анголи, где је код Моста 14 сам зауставио продор комунистичких снага, убивши 11 непријатеља у мање од десет минута, остаје војни феномен. Одликовање Honoris Crux било је само формалност он је већ био светац заштитник антикомунистичког југа. Чак и када је његово возило типа „Wolf“ (Вук) нагазило на мину 1976. године, Роксо је остао непобедив. Прикљештен и смртно рањен, није дозволио да непријатељ или бол тријумфују. Попушио је своју последњу цигарету са миром човека који зна да је свој завет Богу и својој хришћанској породици испунио до краја. Издахнуо је као лав, остављајући за собом легенду која и данас леди крв у жилама афромарксистима… ДЕНИ РОКСО!