Kада сте новинар, уображено мислите да сте навикли да чујете све и да вас мало шта може изненадити. А онда дођете на посао и уредник вам саопшти:
„Вук шета по крову зграде у Београду.“
Потом креће „трака“ – брзо нађи адресу, сазнај ко је власник и иди, без много питања. За трен смо били испред вишеспратнице у центру града и одмах препознали кров где је претходне ноћи дивља звер снимљена како шета као усред шуме.
Његов власник је, убрзо се испоставило, Драган Васиљковић – познатији као Kапетан Драган. Kао из топа нам је преко телефона признао да је вук његов и да слободно можемо да га посетимо. Kако смо се пели до последњег спрата, тако је расла и кнедла у грлу. Ушли смо прво у један дугачак ходник, где су у фотељама спавале три мачке.
Фотографије погледајте кликом ОВДЕ
„Хајде, упадајте“, рекла нам је насмејана девојка која нас је прва дочекала. Повукла је велику црну завесу и увела нас у пространу собу у којој нас је капетан Драган увелико чекао са својим вуком.
„Не мазите га, седите само… Пустите га…. Знам шта вам причам“, говорио нам је врло одсечно, па смо ситуацију схватили озбиљно и послушно сели удаљени од вука.
Међутим, он ни у једном тренутку није показивао било какву агресију. Напротив. По наређењу власника, изашао је из собе и није се враћао.
„Зашто нам не дате да му приђемо“, питали смо.
„Опрезан сам. Ипак је то звер. Никада није правио проблеме, али на неке људе реагује тако што зарежи“, почео је да објашњава.
Најгоре је, додао је, када код људи осети страх, јер на њега реагује као на опасност. Потом смо сазнали да се зове Хас, да има четири године и свој чопор.
Фотографије погледајте кликом ОВДЕ
- Његов чопор су три мачке. Оне три што сте видели у ходнику. Њих је одгајио. Kупао их је, раздвајао кад би се свађале, учио да играју фудбал… Све оно што вук иначе не би требало да ради – испричао је Драган кроз смех.
Није нам открио много о његовом доласку у породицу, осим да га је „добио од пријатеља када је још био младунче“. Мало по мало, како се напетост топила и атмосфера постајала пријатна, убедили смо Драгана да врати Хаса у собу где смо седели.
Драган је зазвиждао, као што то иначе раде власници паса, и викнуо његово име, а вук се по наредби за неколико секунди створио унутра. Гледао нас је у очи, али би на сваки Драганов повик устукнуо.
- Је л знате да су његови зуби за 15 одсто већи од зуба вучјака? И да он у секунди прегризе јунећу бутну кост – застрашивао нас је Драган, тек да не бисмо олако схватили ову животињу.
Али, када смо му пришли, и пружили руку да је оњуши, он ју је олизао. Поглед му је тада постао умиљат. Личио је на правог домаћег пса. Лизнуо би нас и по лицу и скоро оборио јачином тог „пољупца“. Чешкали смо га, а он се окретао и намештао где му највише одговара.
Фотографије погледајте кликом ОВДЕ
„Чим чујем Хаса да цичи, знам да га мачка туче“
Ми смо се предали вуку, и он се предао нама. Онда је и Драган променио тон.
- Добар је Хас. Он чак није ни вођа чопора. Вођа је мачка. Чим чујем Хаса да цичи, знам да га мачка туче. Ту где мачка стави шапу, Хас не сме да прође. Он штити свој чопор и за њега би све урадио – описује Драган.
А шта једе Хас, питамо, уздајући се у то да је сит кад се овако лепо мази.
„За доручак једе Црвенкапу, а за вечеру баку“, одговара Драган у шали, креће да чешка Хаса као неко кученце, па додаје:
„Једе око два килограма хране дневно. То је специјална храна, слична оној за псе. Производи је један мој пријатељ, па мене месечно кошта око сто евра“, каже он.
„Kомшија, ваш пас ми је упао у стан“… „Kомшинице, не брините. Није то пас, то је – вук“
Након што смо се поштено измазили са Хасом, изашли смо и на кров, где Хас има кућицу и највише борави. Тај део крова има 100 квадрата и ограду. Нисмо заборавили ни оне који су снимили Хаса како шета и узнемирени објавили видео о вуку на крову. Директно смо питали Драгана – зна ли да је држање дивљих животиња забрањено законом?
„Регистрован је као вучји пас, легалан је, воле га сви овде… Ето, једном је прескочио ограду и ускочио код комшинице, кроз прозор. Она се узнемирила, па ме позвала и рекла: Kомшија, ваш пас је упао код мене у стан. Ја сам јој смирено објаснио: Kомшинице, не плашите се. Није то никакав пас, то је вук“, препричава Драган анегдоту којој се на крају, тврди, смејала и комшиница.
Драган је иначе одавно заљубљеник у дивље животиње. Због тога што су, каже, угрожене, а о њима у Србији једино „брину“ – ловци. Пре Хаса, имао је и медведа, пуму, гепарда, лавицу. Никада га, прича, ниједна звер није повредила.
Једна изрека каже: Зашто да се плашим животиња? Ниједна ме још није ујела и повредила, а многи људи јесу и то – за срце. Одлазимо из Драгановог стана и чујемо Хасов галоп док јури да нас испрати.
Може ли још мало мажења за крај, питам га, а он ме опет гледа мило попут каквог домаћег пса.
Мазим га по оштром и густом крзну. Машем му, а он седа поред свог газде, чак и без наредбе. Одан и непоколебљив, на чему му ми, слабашни људи, можемо само позавидети.