Станоје Главаш (1763-1815) је био хајдук пре устанка, војвода у Смедеревској нахији, један од могућих кандидата за вођу устанка, на збору у Орашцу 1804. и један од најистакнутијих старешина и јунака у Првом србском устанку.
Станоје није имао буран живот до Првог устанка, као већина његових сабораца. Био је миран и вредан, оријенисан ка послу. То је приметио и Карађорђе, па га је стално држао уза себе… био му је узданица, „десна рука“. Његовог оца су Турци претукли на смрт, пред целом породицом 1777. године. Турци су га због његовог угледа на Сретење 15. фебруара 1815. године по налогу Сулејман паше убили на најстрашнији начин, јер су хтели и остале Србе да застраше.
Почетком 20. века у ослобођеној Србији њему су Баничанци подигли споменик.
БИОГРАФИЈА
Рођен је у селу Глибовцу, код Смедеревске Паланке, од оца Димитрија и мајке Марице, који су се у тај крај доселили из једног планинског села у близини Дебра (источни део Вардарске Македоније), бежећи од турског зулума и сукоба са њима. После Станоја су рођени брат Ђока и сестра Стана. Када је Станоје имао свега 14 година, око јесени 1777. године, при скупљању харача, Турци су му претукли оца, пред целом породицом, после чега је овај пао у постељу, а затим умро. После очеве сахране, да би га сачувала од тешких послова на селу, мајка је Станоја дала на абаџијски занат код очевог познаника Среје у Паланци.
Мајка Марица се после тога преудала за Петра Станића, удовца са двоје деце, па је отишла са Ђоком и Станом да живи у Селевцу. Са Петром је после тога добила још једног сина и ћерку. Станоју је занат ишао добро. Код Среје је осим заната, научио да чита и пише. Среја му је затим помогао да отвори сопствену радњу и предао му део клијената. У кућу му је после тога дошао дунђер Борисав Петровић из Неготинске Крајине, па су они после заједно радили посао. Како су му оба посла добро ишла и имање се увећало, Станоје убрзо довео код себе брата Ђоку и сестру Стану да му помажу.
ВОЈЕВАЊЕ
На позив вожда Карађорђа да се придруже борби против Турака, Станоје се одазвао одмах видевши да су се придружили и његови земљаци из Глибовца. Његово прво учешће почело је приликом освајања Тврђаве Рудник. Карађорђе га је брзо заволео, Станоје га је свуда пратио и постао његова десна рука. Истакао се у боју на Делиграду и опсади Београда. Станоје Главаш је са 2.500 пешака, 500 коњаника и једним дрвеним окованим топом почетком септембра 1806. године ослободио Прокупље од Турака, а већ сутрадан његови устаници су ослободили и Куршумлију.
ПОСЛЕ УСТАНКА
Станоје Главаш је због своје хајдучке прошлости, учешћа у Првом србском устану и популарности међу рајом био стално под пратњом људи Сулејман-паше Скопљака. Турци су га убили на Сретење 15. фебруара 1815. године по налогу Сулејман паше, после пропасти Хаџи-Проданове буне, искасапивиши цело његово тело и одсекавши му главу, у селу Баничина поред Смедеревске Паланке. У близини места погибије, у једној јарузи поред пута, првобитно је био и сахрањен. Главу су Турци однели Сулејман-паши на увид, после чега је дуго стајала окачена на ченгел испред Стамбол капије, а затим је нестала, да би се касније појавила сахрањена са телом.
СПОМЕНИК
Баничанци су 1902. године основали Одбор за подизање споменика Станоју Главашу. Подигли су му камену гробницу, у дворишту цркве Светог Архангела Гаврила (подигнуте 1892. године), у којој су га поново сахранили 26. маја 1902.
Споменик је добро очуван и подигнут је прилозима племенитих Срба. У писму из 1816. године Христифор Обреновић пишући свом стрицу кнезу Милошу наводи да је „Карађорђе био слуга код Главаша Станоја“. Што је било мало преувеличано.
ПОТОМЦИ
Једини Станојеви потомци су по линији његовог брата Петра, презиме су променили у Петровићи, по старом србском обичају када најстарији син узима презиме по очевом имену, и живе у Смедереву. Станојева породична лоза повезана је још са лозом Хајдук Вељка Петровића, пошто је Станоје за њега удао Петрову ћерку. Потомци Хајдук Вељка (Хајдуквељковићи), данас живе у Смедереву.
Текст је настао у сарадњи са: cegarskimars.rs
Извор: Принцип
