Уколико би Русија напала било коју од чланица НАТО-а, чак половина Европљана не би била спремна да на линију фронта пошаље своје војнике. Понашали би се као да се ништа не догађа и препустили Американцима да се сами сналазе”, пренео је немачки лист „Велт”, уз напомену да би по земље Старог континента такав став, у крајњем случају, могао да има тек неугодне последице.
Преведено на обичан језик, писање „Велта” могло би да се протумачи и као намера земаља Европске уније да саме себи одређују једнако и пријатеље и непријатеље. Одлучивање о тако важним питањима, централизовано у Вашингтону и Бриселу, има све мању „тежину”.
Ако је после недавне тврдње у појединим медијима да је НАТО способан Русију да победи у року од свега недељу дана „ратни ентузијазам” америчких савезника нешто и порастао, деманти који су аутори поменуте приче убрзо објавили уверио их је да ђавола не треба тражити баш по сваку цену и било где.
Нису их много обрадовали ни недавни маневри у САД у којима је симулиран, ни мање ни више него – нуклеарни рат са Русијом. Који циљ на територији највеће државе на свету (или можда ван ње) би гађали Американци, које би снаге била бачена бомба и какав ефекат таквог удара се очекује, остало је нејасно.
Уколико би до рата и дошло, нема сумње да би територија Европе била једно од његових централних бојишта, као и у претходним сукобима светских размера, јер Американци не би дозволили да комшије с источне стране океана у тој игри остану по страни.
Сједињене Државе и Европа као да живе у два одвојена света и у различитим временима. Док Американци и даље функционишу у атмосфери „хладног рата”, њихови прекоатлантски партнери одавно су схватили да је некадашњи Совјетски Савез, који их је и ујединио у заједничком страху, престао да постоји и пре те судбоносне 1991. када се званично распао. Олакшање које је потом уследило, додатно појачано прикључивањем ЕУ највећег броја држава чланица распуштеног Варшавског пакта, а самим тим и удаљавањем од граница које контролише Русија, практично, није нарушавано.
Све што се у међувремену дешавало (ратови у Чеченији, Грузији, револуције и промене у Украјини и слично) није дотакло Европљане у тој мери да би код њих изазвало истинску бојазан од комшије с истока. Примера ради, границу између Финске и Русије и данас чувају обични резервисти. Али, то је био знак Америци да више нема основа да она, иако најмоћнија, буде и главни командант снага алијансе. У Вашингтону то нису желели да прихвате, њихово виђење супротстављања Русији отишло је у неку врсту параноје коју чак ни појава Кине као трећег моћног глобалног играча, па и међународног тероризма, нису могли да смире.
Прва жртва евроамеричких разлика у гледањима на савремени свет могао би да буде управо НАТО. Све је више земаља на нашем континенту у којима на одвајање два процента бруто домаћег производа за трошкове опстанка „бранитеља скривеног иза њихових леђа” гледају као на бачен новац. У паду је и поверење у истинске војне могућности НАТО-а, поготово што исте није нигде могуће ефикасно проверити.
Како показују анкете, данас једва 50 одсто житеља европских држава позитивно гледа НАТО као на истинског чувара заједничког мира. Штавише, све је присутнија сумња да Вашингтон, који води игру, на Стари континент гледа као на складиште за своје непотребно наоружање, а на саме Европљане као на потенцијално – „топовско месо”.
„Вашингтон се игра ватром”, изјавио је недавно Питер Казник с Америчког универзитета за нуклеарне студије. „Ситуација је неизвеснија него икада. Па ипак, амерички генерали настављају да смишљају сулуда сценарија која нису ништа друго до пут у пакао. Годинама су радили симулације ограниченог нуклеарног рата. Али оно што се у стварности дешава јесте да такве ствари лако измакну контроли. Не постоји сценарио по којем би ограничени нуклеарни рат био окончан тако што би свака од зараћених страна испалила тек по једну нуклеарну бомбу и потом се смирила”, закључује Казник.
Слободан Самарџија
