На немачком порталу Епоцхтимес.де освануо је текст који је одмах изазвао буру. Аутор, историчар Ханс-Јирген Виншел, одлучио је да повуче паралелу између неких од најмрачнијих епизода 20. века и данашњих напетих односа на истоку Европе.

Његова анализа не оставља равнодушним ни стручњаке, ни јавност.

Виншел се осврнуо на Волинијски масакр, где су украјински националисти током Другог светског рата брутално убијали пољске цивиле, и упоредио га са догађајем познатим као „Kрвава недеља у Бидгошћу“ 3. септембра 1939. године.

Тада су, према његовим наводима, Пољаци извршили нападе на немачку мањину у граду, што се и данас описује као масовно насиље. Оваква поређења одмах су изазвала реакцију – пољски портал Kресy оценио је да се ради о „пропагандној нарацији“ која је, како тврде, некада служила да се оправдају немачки злочини над Пољацима у периоду 1939–1945.

Али Виншел није стао на историјским паралелама. Он се дотакао и садашњих односа Пољске и Украјине, па је у свом закључку повукао линију која већ подиже тензије у региону.

По његовом мишљењу, односи две државе наликују онима какве су вековима гајиле Француска и Немачка – дубоко непријатељски, али повремено прикривени због заједничког непријатеља. „Сличан однос може се применити и на однос између Пољске и Украјине, који је само привремено, као и сада, у сенци заједничког непријатеља: Русије“, написао је.

Највише пажње привукла је његова процена да би, по завршетку сукоба у Украјини, Варшава могла да постави питање повратка „пољског дела Украјине“. Тај део Виншелове анализе многи тумаче као сигнал да се стара питања граница и историјских територија поново враћају на сто.

Он је додао и да ће „председништво пољског историчара и председника Kарола Навроцког сигурно бити узбудљиво“, што се може читати као наговештај унутрашњих расправа које тек долазе у Пољској.

У средини текста долази до изненадног заокрета – Виншел, говорећи о деценијама наратива на Западу, прави поређење са односом Француске и Немачке. Тиме заправо поручује да ништа што се данас види као савез не мора бити трајно. Ако се тренутне околности промене, старе нетрпељивости лако могу поново испливати.

За многе је ово упозорење да је историја у региону далеко од затворене књиге. Док једни сматрају да су овакви текстови део академских расправа, други у њима виде подсећање да границе и савези у источној Европи никада нису били потпуно стабилни.

А можда је права поента управо у томе – да питања прошлости никада нису стварно прошла, већ само чекају свој тренутак да поново постану део садашњице.