Судија Феликс Брих на утакмици Швајцарске и Србије, упркос сугестији из собе за видео помоћ, није хтео да провери своју одлуку, која је оштетила репрезентацију Србије. То не би завређивало пажњу да није индикативно за шири феномен. То, наиме, наглашава неке одлике многих који данас имају моћ да арбитрирају о туђим судбинама: безосећајност за оне на чије животе утичу, дискрепанцију између речи и дела и, најгоре, недостатак гриже савести за последице.
Неколико дана после Бриха, још један „арбитар“ је експониран. Председник организације „Међународна кампање да се прекину силовања и родно насиље“, која се залаже за окончање сексуалног насиља, 22-годишњи Џоел Дејвис ухапшен је у покушају да договори обљубу двоје деце, од којих је једно двогодишње, и експониран као неко ко сексуално искоришћавала децу. Ради се о угледном младом човеку, који је своју визију света испољио и као активиста у кампањи шампионке заштите најопскурнијих права Хилари Клинтон. Понашање овог „бранитеља“ права детета и глобалних вредности тужилац је описао као „сумануто“ и „гадно“.
Коме да верујемо ако не онима на које се систем ослања да се изјашњавају о правди? Шта када се они, заклоњени иза система, испоставе без основних људских особина? Судија Брих није осетио потребу да преиспита одлуку да бар буде лично сигуран и њену исправност, знајући да ће остати заштићен иза моћног система FIFA, који је у задњем сазиву, иза паравана истраге Сепа Блатера, обликовао амерички обавештајни етаблишмент. Исто тако, поменути Дејвис (а изгледа и многи њему слични), заклоњен иза симпатичног амблема са дугиним бојама, добијао је јавни простор да се приближи својим жртвама, мало је вероватно без увида америчког обавештајног естаблишмента.
СЛУЧАЈ КОНГРЕСМЕНА ЕНГЕЛА
Приче о „правима“ и пригодни симболички ефекати и терминологија испостављају се као одлика времена. Као што FIFA рекламира систем видео контроле ради унапређења правичности такмичења, тако и глобалисти гурају кампање за све опскурнија права (попут трансродних) ради унапређења правичности живљења. Све ово није тако далеко од наше свакодневице. У свежем је сећању застаревање процесуирања владике педофила, актуелна афера педофилије која потреса Ватикан и хапшење модног креатора код којег су, према писању медија, пронађени докази о настраностима и пороцима естраде, са којом су блиски многи политичари. Сви они су угледни и позвани да јавно арбитрирају у многим питањима.
Проблем је у томе што се наратив правде савремене елите испоставља као фасада. У Светом писму, ваља се подсетити, пише „ко не улази на врата у тор него прелази на другом месту он је лупеж и разбојник“ (Јован, 10:1). Стварну природу оних којима дугујемо безнађе, ратове, миграције, сталне штедње…, како стоји у Светом писму, препознаћемо „по плодовима (делима) њиховим (Матеј 7:16).
Два дана након што је Брих онемогућио репрезентацију Србије да савлада албанизовани „национални“ тим Швајцарске, након што је председник Либерије најавио повлачење признања творевине „Косово“, члан Комитета за спољне послове америчког Конгреса Елиот Енгел (на слици испод) огласио се тврдњом да „су преварне тврдње (Србије) како државе окрећу леђа Косову лажне“.
Конгресмен Енгел такође је један од оних који желе да арбитрирају о питањима правде. Међу првима је 1999. године позивао Клинтонову администрацију да војно интервенише на Косову наводно „против снага југословенског председника Слободана Милошевића“. Када су политички представници косметских Албанаца прогласили независност 2008. године вршио је притисак да САД признају Косово као државу. Енгел је данас, према оцени неоимперијалистичке фабрике лажи зване Међународна кризна група, трећи најпопуларнији странац у творевини званој „Косово“ (уз Била Клинтона и његову државну секретарку Медлин Олбрајт). О томе сведочи назив улице Булевар конгресмена Елиота Енгела у Пећи, као и одлука привремених власти „Косова“ да се његов лик нађе на поштанској марки.
Туђе ставове треба уважавати, па ни ставове конгресмена Енгела не би требало дискредитовати генерално. Међутим, изгледа да се ради се о типу особе који, како нас Библија учи да разликујемо, „прелази на другом месту“. Енгел је рођен у Бронксу, где су се доселили његови баба и деда, украјински Јевреји. Мандат представника северног Бронкса освајао је пет пута и члан је 14 конгресних кокуса, међу којима за албанска питања, Хеленско-израелске алијансе, за нафту и националну безбедност, савезника Израела… У марту 2009. године, агенција АП je известила да је најмање десет година користио годишњи порески кредит на основу повременог боравишта у држави Мериланд иако је порески кредит предвиђен искључиво за лица са сталним пребивалиштем. Све време Енгел се кандидовао у Бронксу, док је бестидно узимао паре у Мериленду. Власти Мериленда су поништиле порески кредит Енгелу, а његов случај је у августу 2009. био предмет Канцеларије за конгресну етику, која, упркос томе што је нашла да је информација тачна, није препоручила даљу истрагу пред етичким комитетом Конгреса. Енгелов стари пријатељ је Хари Бајрактари, рођен у Пећи, сувласник (са Рустемом Гецајем) фирме за некретнине Барјактари менаџмент, која управља са преко 70 објеката у Бронксу, Менхетну и Јонкерсу (Њујорк) и има пројекте резиденцијалног развоја на Флориди, као и комерцијалне некретнине на „Косову“. Барјактари је суоснивач и бивши потпредседник Националног америчко-албанског савета и издавач часописа Илирија. Од 2005. Барјактари је у Енгелове политичке кампање званично уплатио 72.200 долара. Са својим донатором, Енгел је 2008. постао и пословни партнер у куповини мале стамбене зграде у Бронксу. Свој удео је приказао тек две године касније када је био принуђен да га прикаже у финансијском извештају након писања листа Дејли њуз. Енгел је 2012. одбио да обелодани услове кредита који је добио од највећег донатора своје кампање. Његов портпарол је саопштио да се радило о помоћи да купи стан у Бронксу, али је остало необјашњено зашто је паре за куповину стана тражио од донатора кампање, а не од банке.
МИСИЈА СКОТА ВИЛСОНА
Разликовање добра и зла требало би да је основна људска вредност. Интересантно је да „арбитре“ не занима правда, већ њихова доминација. Тако се након излива албанског осећања швајцарских Албанаца (можда и провокације) огласио се Скот Вилсон, дописник Вашингтон поста, који је твитовао „Са Косова с’ љубављу“. Овај новинар листа који председник Трамп јавно сврстава у сејача „лажних вести“ прославио се 2010, „анализом“ под насловом На светској сцени, Обама лагодан као вођа семинара. У време кад се амерички председник суочавао са лошом економијом и политичком непопуларношћу, Вашингтон пост је имао податну особу која је била спремна да своје умеће стави у функцију политичког интереса председника. За хвалоспев Обами био је позван британски секретар за спољне послове Дејвид Милибанд, кога памтимо по томе да је обраћање на конференцији за штампу са српским министром спољних послова у Београду почео речима „драго ми је што сам овде, на Косову“. Милибанд је био на услузи: „Када Обама каже ‘мој пријатељ Дмитриј Медведев’ или ‘мој пријатељ Никола Саркози’, он је у праву и то је важно. Направио је велики број пријатеља од светских лидера, и мислим да је то завештање…“ Вилсон се, судећи и по извештавању новина, у којима је од 2015. уређивао унутрашњу политику, сврстао у пропагандисте. Вероватно не очекујући да ће их њихова нечасна улога у предизборној кампањи коштати тиража и угледа, редакција листа је за Скота, приликом преласка на нову дужност, објавила да је „изградио тим за националну политику у моћни погон који је постао, пружајући покривеност председничке трке 2016. и првих месеци председавања Трампа“. Тешко је разумети потребу овог пропагандисте да провоцира Србе и да суди о нечему о чему нити зна нешто нити га реално и занима, али је за утеху то да се ни у извештавању о стању у својој држави није прославио истинитошћу и чашћу, због чега се и новинама у којима ради све мање верује.
НАУК ЏОНА БРЕНАНА
Како је могуће да људи без карактера и савести постану валидни арбитри естаблишмента, који упорно бомбардује реториком о вредностима? За индицију о томе довољно је погледати каријеру некога ко је имао утицај на разграничење подобних и неподобних намтањем пожељних дискурса и наратива – доскорашњег директора CIA. Џон Бренан је каријеру у CIA започео 1981, али је након само три године службе пребачен у аналитику. По повратку са позиције политичког службника у амбасади у Саудијској Арабију, од 1984. до 1989. ради у Канцеларији за блискоисточне и централноазијске анализе у дирекцији за информације (на сајту CIA „произвођач информација“), затим 1990-1992. бави се анализом тероризма у Противтерористичком центру директора CIA, да би од 1994-1995. био задужен за дневно информисање Беле куће, током владе Била Клинтона, када га за сарадника узима тадашњи заменик директора CIA Џорџ Тенет. Тенет, иначе пореклом из породице албанских имиграната, сматрао је да ће међународни тероризам постати главна претња по безбедност САД, али CIA под његовим вођством није спречила нападе 11. септембра, а предмет критика је постао када се испоставило да је CIA била главни извор података на основу којих је закључено да Садам Хусеин производи оружја за масовно уништење, које су били повод за инвазију Ирака, али су се испоставили лажнима.
Из кабинета Тенета, 1996. Бренан одлази за шефа станице CIA у Саудијској Арабији, а у години агресије на Србију постаје шеф Кабинета директора CIA и 2001. постаје извршни заменик директора. Након две године на тој дужности, постаје директор Центра за интеграцију терористичких претњи CIA, а неко време је привремени директор Националног противтерористичког центра. Након година активног учешћа у производњи информација о тероризму које су водиле ширењу ове појаве, од 2005. до 2009. је председник и директор фирме Analysis Corporation (која се рекламирала софтверима попут „Претрага руских имена“ и „Претрага арапских имена“, који „брзо уређују резултате на основу сличности са задатим обрасцем“). Професионални произвођач информација, који би професионално требало да је политички неутралан, постао је саветник за спољну политику и обавештајна питања сенатора Барака Обаме, а 2008. његов обавештајни саветник у председничкој кампањи. После четири године у кабинету председника као помоћник за унутрашњу безбедност и противтероризам, 2013. постаје директор CIA. После годину дана мандата, средином марта 2014, председница комитета за обавештајне послове Сената је јавно изјавила да јој је Бренан рекао да је CIA тајно остваривала увид у рачунаре запослених због забринутости да су службеници можда добили документе за које нису били овлашћени да их виде. Бренан је на то без стида реаговао: „Што се тиче тврдњи да је CIA хаковала компјутере у Сенату, ништа не може бити даље од истине“, да би се пар месеци након тога, 31. јула 2014, Бренан извинио Информативном комитету Сената, признајући да је CIA надзирала њихове рачунаре.
СТРАТФОР И ФЕТИШ ХОТ-ДОГА
Није за чуђење то да елитисти, који не разликују добро и зло, имају потребу за баханалијама, које постају статусни симбол њихове моћи. Хапшење Дејвиса је, по свему судећи, врх леденог брега њихове настраности. У том смислу се ваља подсетити процурелих мејлова компаније Стратфор, која слови за „геополитичку обавештајну платформу“, али су електронске поруке објављене на Викиликсу откриле да ова компанија пружа поверљиве обавештајне услуге корпорацијама попут Дау кемикалс, Локид Мартин, Нортроп, Рајтеон и владиним агенцијама, међу којима Секретаријату САД за унутрашњу безбедност, америчким Маринцима и Одбрамбеној обавештајној агенцији (DIA), британском MI-5, канадској Краљевској коњичкој полицији, британској и америчкој влади, њијоршкој и лосанђелеској полицији. Ове електронске поруке, уз то, откривају и Стратфорову мрежу информатора, структуру потплаћивања, технике прања исплата и психолошке методе.
Управни директор Стратфора Дон Кајкендал шаље поруку под насловом „Спремите се за ‘Чикаго хот-дог петак’“: „Да прославимо све вас хот-догове тамо. Арик, ти можеш такође да учествујеш!“ Истога дана, главни службеник за безбедност Стратфора и Њујорк тајмсов аутор бестселера Фред Бартон шаље одговор: „Мислим да је Обама потрошио око $65,000 новца пореских обвезника допремом пица/(хот)догова из Чикага за приватну забаву у Белој кући недавно, претпостављам да користимо исте канале?“. Mогуће jе да ови људи имају фетиш хот-догова, али хаковане поруке шефа кампање Хилари Клинтон дале су основ за сумњу да можда има нешто дубље. Наиме, Тод Стерн, високи званичник у популарној области климатских промена пише Подести под предметом „Човече, недостајеш ми“: „Наредна три месеца биће тежа интерно него у Пекингу. Између 7. и 1.600, без забаве. Надам се да си ок. Сањам о твом хот-дог штанду на Хавајима…“
Надобудни, а испоставља се деструктивни и неретко настрани, осим у подршци „Косову“, једнодушни су и у афирмативном ставу према творевини званој Европска унија, чија се бирократија такође не штеди у подршци „Косову“. Бирократе ЕУ не разликују се од осталих глобалистичких „арбитара“. Недавно је Институт за европску политику Фондације Отворено друштво објавио листу чланова осмог сазива Европског парламента, од којих се очекује да ће вероватно подржавати агенду фондације Отворено друштво. На списку је 226 посланика, који се означавају као „доказани или вероватни савезници Отвореног друштва“. У европском моделу демократије, дакле, од укупно 751 посланика скоро трећина је лојалнија екстразаради него својим бирачима.
Шеф ове фондације Џорџ Сорош недавно је на Светском економском форуму као главне изазове глобалним циљевима означио ни мање ни више него политику коју у САД и Русији заговарају Доналд Трамп и Владимир Путин. Ове циљеве намеће његова организација, која се не либи да делује као тајна глобална лобистичка група, а како се испоставило и инструмент обавештајног наступа неолибералних глобалиста. У тај поредак несумњиво уклапа се и савремени фудбал, који је, уместо часног такмичења, постао медијум обрта пара, криминала, корупције, естраде и политике. Зато нечасност, наметање лажи и пројектовање милозвучних реторика у фудбалском такмичњу и у политици имају заједнички циљ – дехуманизацију. Иза тога је исти механизам негативне селекције и награђивања зла као мотив појединцима да буду на страни нечасног.
Глобалистички систем који је грађен задње три деценије тешко да је пропустио да обликује механизам изградње глобалне и локалних елита. То више није теорија завере, него све очитија позадина стварности којој смо сведоци. Србија је, нажалост, једна од држава која се нашла на удару ових опасних вируса зла. Питање које се намеће, као и одговор на њега, није ко је за и против наших интереса, већ како се уопште може преговарати и договарати са неким ко не испољава савест?
Мирослав Стевановић
Извор: standard.rs
