Пензионисани генерал Срето Малиновић је ратни херој, одликован медаљом части. За ову земљу је током ратних година, али и ван њих, урадио много. У првим борбеним редовима био је и 1991. и током бомбардовања 1999. године.
У анале историје ушло је обраћање овог команданта пилотима 98. јуришног пука пред борбено полетање на аеродрому Лађевци, 24. марта 1999. године.
Пре него што ће полетети у сусрет авионима Алијансе командант 98. јуришног пука Срето Малиновић обратио се својим пилотима. Беседа коју је тада упутио својим пилотима и данас најежи сваког патриоту. Беседу вам преносимо у целости:
“Синови моји драги, „тигрови“ 98. јуришног пука!
Летесмо до данас хиљаде летова
изнад наше отаџбине,
летесмо и уживасмо у њеној лепоти из ваздуха.
Али данас, данас вас не водим
на један такав лет,
данас вас водим на лет са
којег се можда нећете вратити.
Можда је ово лет у смрт, али не обичну, већ часну,
са хиљаду километара на час.
То је привилегија само нас одабраних.
И данас, као небројено пута у нашој историји,
не наређује наша команда.
Србија нас зове, анђели моји челични!
Иста она у којој проведосмо
наше најлепше дане.
Србија зове!
Испод наших крила остаће наши градови,
наша деца, жене, мајке и очеви.
Не бацајмо љагу на наш образ,
нека вас води гесло са наше ратне заставе,
заставе 98. јуришног пука:
Отаџбина изнад свега!
То гесло смо заједнички изабрали,
покажимо да нам је оно и на срцу.
Знам, драги моји соколови, да данас
нема теже ствари на свету
него бити пилот ратног ваздухопловства.
Ни теже ни поносније!
Ја вам не могу обезбедити станове,
веће плате, бољи живот.
Обезбедићу вам лет у вечну славу,
у коју ћу вас ја лично повести!
Зато за мном, крило уз крило,
као небројено пута до сада.
За част професије,
за образ отаџбине.
На авионе!”
За време бомбардовања, 98. ловачко-бомбардерски авијацијски пук је изгубио само једног пилота. То је био Живота Ђурић, лево крило генерала Малиновића. На дан бомбардовања СРЈ, после беседе коју је изговорио пилотима, Генерал Малиновић је осетио да са Жиком посебно разговара. Kазао му је оно што је понавља милионе пута да чисте главе мора у авион. Жика је рекао: “Па матори ваљда знаш мене.”
“Сине, зато ти то и говорим, јеси ти мене разумео сине”, рекао је Малиновић. Ујутру 25. 3. 1999. кренули су у напад на команде кампове и касарне ОВK. Летело се у бришућем лету, брзином од 800 км на сат. Жика је код Глоговца уништио базу ОВK са две бомбе. Погођен је са земље.
Док су чекали да се сви пилоти врате, Малиновић је знао да Жика више никад неће слетети. Нашли су га после пар дана. “Они који су ово урадили научиће песму молитве којом ћемо се помолити за Жикину душу. Kо преживи моћи ће да пева даље,” рекао је генерал Малиновић саопштавајући пилотима да им се командант неће више вратити.
„Прими, потпуковниче Ђурићу, последње наређење: буди на командном месту манастира Света Петка и наводи рафале својих Тигрова којима ће се они за твоју душу молити”, изговорио је генерал Малиновић на сахрани свог пријатеља, сина, саборца, који му је цео живот био лево крило.
Извор: Еспресо.рс/ б92
