Посета Кини донела је много Србији. Утврђивањем и учвршћивањем пријатељства с најмногољуднијом земљом света, а после форума „Појас и пут“, постало је јасно да је блискост с Кином и кинеским народом суштинска, а не декларативна и формална. За Србију је то значајно и из угла политичке стратегије и могућности за убрзан економски напредак.
Путин и Си
Кина је водећа сила света у области вештачке интелигенције, индустријске роботике и само Америка данас, донекле, може да прати убрзани ритам кинеског прогреса. Европа тешко да може, на било који начин, да смањи заостатак у модерним технологијама у односу на азијског џина. Управо зато, сматрам да је позиционирање Србије као поузданог партнера и искреног пријатеља Кине од суштинског значаја за будућност Србије, али никако не смемо да направимо грешку и потценимо значај и улогу Европе. Такође, у Пекингу смо додатно ојачали односе и међусобно поверење с нашим руским пријатељима, а однос председника Путина, као и председника Сија према Србији и нашем народу искрено је пријатељски.
Пекинг нам је донео боље вести и од оних којима смо се надали и зато су наше припреме за Берлин биле тешке, а очекивања мала. Атмосфера која је стварана како у европским земљама, тако и код нас на Балкану и у Србији, била је потпуно другачија од атмосфере пре пет година кад је започет Берлински процес. Од атмосфере наде и оптимизма за будућност региона дошли смо у фазу страха за будућност и очување мира. Управо зато, а упркос бројним критикама, сматрам да је позив Меркелове и Макрона био важан и више него добродошао.
Постоје прилике које не треба пропустити и Берлин је, свакако, био једна од њих – тачка с које се одређује да ли ће нам следеће године пролазити у гигабајтима или у митовима. Брзо, или ужасно споро. У развоју, или у свађи и поделама. У разумевању, или збуњености.
Балкански договор
Део Балкана то, очигледно, није схватио. Звиздић, Харадинај, Тачи потценили су Европу, Меркелову и Макрона, на начин на који то није урађено још од чувеног мита у којем је она девојчурак којег отима и силује Зевс.
Европа то одавно није. Прерасла је и мит и одмакла се, одавно, од Балкана, на којем је мит и настао. Зато је и заједнички покушај, који су Меркелова и Макрон покренули, да се ова два простора споје, кроз дијалог, разумевање и компромис, и толико важан.
Двоје најважнијих представника Европе показали су, у Берлину, колико им је до тога и стало, између осталог и тако што нису инсистирали ни на чему другом, осим на нашем, балканском, договору. У једном тренутку, кад је Меркелова, а у име Немачке и Француске, дала одређену понуду Албанцима, а они је питали, а ко нам то гарантује, жена је забезекнуто погледала у њиховом смеру и запитала се, зар вам јасна реч Немачке и Француске нису довољне?
Одговор је, дакле, био балкански. Емоција Харадинаја, Тачија и Дениса Звиздића, негативна, уперена ка Србији као „дежурном кривцу“, уместо рација који нас тера да, упркос свему, бар пробамо да се разумемо. Изненађујуће је било и то што је Република Српска више пута поменута у негативном контексту и ту никаквих разлика између Тачија и Звиздића није било. Баш као што није било ни одговора на наше питање, а у чије то име говори Звиздић, своје или Босне и Херцеговине, која није и неће признати независност Косова. Уместо позива на разум, све то је личило на позив да комшији, односно Србима, ма где да живе, цркне крава. Наш одговор у будућности мора да буде недвосмислен. Сложан и јединствен српски наступ у јачању поверења према комшијама, али и снажењу сопствене позиције, пре свега економске, ближег политичког и културног повезивања уз очување нашег језика и ћириличког писма.
Пропуштена шанса
Инсистирање Харадинаја и Тачија на признању Косова и одбијање чак и помисли да се сумануте таксе укину било је на нивоу не политике, него стадиона, на којем неко урлањем покушава да промени резултат на семафору.
Све заједно, шанса да сви ми имамо шансу је пропуштена.
Европа је, без озбиљног разлога, бар тренутно, одбачена, иако нико од свих нас, балканских народа, нема где да буде, осим у њој.
Највећи европски политичари доживели су да се најмањи европски политичари, нарочито они из Приштине, понашају према њима уз презир и с позиција неке замишљене силе. Србија у томе није учествовала. И, ово говорим иако знам да то неће донети ниједан политички поен. Напротив. Свеједно, сматрам да, без обзира на нарастајућу снагу Кине и Русије, огромну снагу Америке, морамо да разумемо да без Немаца и Француза, али и Италијана и других Европљана нећемо моћи да решимо ниједан од својих проблема у будућности.
Поени и додворавање
Наше балканске поделе, зађевице, ситни интереси, нарцизам малих разлика били су, поново, важнији делу балканских политичара него потреба да нешто, компромисом, решимо.
За чији рачун, осим скупљања јефтиних политичких поена, за домаћу употребу, или додворавања оним силама у којима неко препознаје Зевса лично?
Не знам, али знам да Европа, после свега, неће да се повуче, свесна да је овај простор њен простор и да је овај проблем њен проблем.
А ми, што пре то схватимо и што пре, заједно са Европом, али и другим светским силама, и међусобно почнемо, хладних и чистих глава, да радимо на решавању, а не распиривању проблема, то ћемо пре постати и европска стварност и садашњост, а не тек њен давно заборављени мит. Важно је постати део Европске уније, али је важније најпре преживети, а затим обезбедити сигурну будућност за нашу децу, без обзира на све формалне оквире у којима ћемо да се крећемо. Ништа од тога не можемо сами, зато су нам потребни пријатељи.
Александар Вучић, председник Србије
