Не знам шта је толико ексклузивно у групи људи који на некој плажи у Црној Гори устају на химну Југославије „Хеј, Словени“. Нема портала који није пренео ову такозвану вест као некакво охрабрење да још увек постоји дух заједништва на овим просторима.
Кога заваравамо? Како може постојати заједништво међу земљама које су се раздвајале ратовима и исцртавале границе крвљу своје деце толико пута кроз историју? Где је заједништво у Хрватској у којој више скоро и да нема Срба? Како уопште ико види жељу за заједништвом у земљи у којој Томпсон пева усташке песме и где парадирају црнокошуљаши? Не верујем у заједништво са земљама које нападају друге земље под изговором да хоће у заједницу из које су јуче изашли уз рафале. Није ми блиско заједништво оличено у графитима и повицима „Србе на врбе“, „Убиј Србина“, „Је..т ћемо српску дјецу“ и осталим хрватског усменог предања које се преноси са колена на колено, са каме на каму и са логора на логор.
О заједништву са Македонцима, у ствари Северомакедонцима, и да не причам, као ни о заједништву са Словенијом. Немам ништа против ових земаља, али немам ништа ни заједничко са њима.
Међутим, да се ова, очигледно планирана, сцена одигра на плажи у Црној Гори, тачније у Улцињу за који не знамо да када ће бити Црна Гора, у време када се ничим изазвани Милогорци поново разрачунавају са Србима у сваком смислу, па и у оном заједничког живота, како у СЦГ, тако и у Југославији, изазива смех. У питању је гомила полуголих људи који скачу на тактове старе химне. Има у овоме нечега занимљивог. Ово је била слика Црне Горе, савремене, оне која чезне да буде бастион демократије и заједништва нарушавајући демократију, разједињавајући се и разрачунавајући се са својима. Баш као и ови људи, који су на плажи, па је нормално што су полуголи, Црна Гора је своје грађане оставила баш оваквим – полуголим, након разлаза са Југославијом и Србијом, с тим што ови људи имају главе, а Милогорје нема. Дакле, из заједничке југословенске државе Црногори излазе напаћени и разбијени страдањем по Голом отоку. Нема куће коју комунизам није очарао, па је затим завио у црно. А када се Црна Гора вратила својој Српској православној цркви, свом српском братству, када више нико није морао да шпијунира за партију, нити да пријављује родбину због онога што је изговорио, тада су и неки људи који су стасали, а до тада се нису питали ни за шта, почели да воде главну реч у Црној Гори.
Одједном, као да је Србија била творац и гарант комунизма и највећих страдања Црногораца, обруши се тај део Србије на себе и подвоји се, а затим крену да се одриче и онога што је имао како би опет остао го на некој плажи чекајући да им Америка или НАТО пошаљу хуманитарни конвој у ком ће се наћи и понека кошуља да се покрију. Тачније, да покрију срамоту коју су сами себи направили и праве.
Нема кошуље, сукње, па ни ћебета која ће покрити срамоту. Нема „спонтаног“ догађаја попут овог који ће показати да су они који протерују монахе, одузимају храмове, поричу Његоша, издају претке, уновчавају срамоту, последњи бункер у одбрани демократије на просторима бивше Југославије. Нема паравана иза ког се такав народ може пресвући у други, а да се не виде контуре његовог голог тела ишибаног оном Југославијом на чију химну устају.
Ово је одлична маркетиншка прича за привлачење туриста југословенског опредељења и свих југоносталгичара, на челу са „српским“ интелектуалцима заселим у фотеље на руководећим позицијама институција, пре свега културе, а онда и свих других које своје југословенство, баш као и Црна Гора, негују не љубављу према бившој земљи, већ искључиво мржњом према Србији и Србима.
Да би неко устао на химну Србије на некој плажи или у Београду (тамо неће, јер се плаше да ће им неко тако заузети фотељу), потребно је ускратити му изворе финансирања са којих се поји новцем од продаје свог националног идентитета.
Милан Ружић
