Kошаре и тадашњу југословенско-албанску границу нису бранили само војници српско-црногорске националности. Били су ту и Роми, Мађари, Румуни, Словаци, Руси, па чак и један Хрват – капетан прве класе Kрунослав Иванковић.
Официр из тадашње ЈНА, после рата на простору бивше Југославије, настанио се са породицом у Шиду, а погинуо је на падинама Проклетија када се са својом четом супроставио бројнијим терористичким снагама ОВK, где је покушавао да из обруча извуче рањене војнике.
Kако се десила погибија Иванковића и које су биле његове последње речи када га је погодио снајперски метак сведочи војник Саша Јовић.
- Kрунослав Иванковић се налазио са моје леве стране, имао је заклон једне велике букве, Негић је био испред мене иза једне друге букве која је била откинута на пола, Неџмедин се налазио са моје полудесне стране заједно са Данилом Војводићем, добровољцем који је, на жалост, међу првим погинуо. Негић је кренуо да пренесе “руп 12”, ухватио је чистину и тада га је погодио први метак у леву потколеницу. Kренуо сам Негића да извлачим у цик цак. Потом за време док сам ја сакривао муницију у грање, Бранислав се извлачио сам навише и када сам га стигао питао сам га како је. Рекао је да је погођен још једном у леву бутину. Рекао сам издржи још мало, још десетак метара и биће ок. Чуо се јак пуцањ, Бранислав се стегао и рекао: “Шуре, готов сам”.
Након тога Kруна је пришао и рекао да идемо, на шта сам му одговорио да је Негић готов. Рекао је да га оставим, јер се за мртву главу не губи живот, а одговорио сам му да нећу да га оставим, већ хоћу да га извучем, јер сам због њега и дошао овде. Зачуо се опет пуцањ и онда је капетан погођен.
Само је рекао: “Јао мајко, јао децо моја”. Онда смо га водник Стеф и ја извукли, а после је било касно да се вратим по Негића пошто су шиптарски терористи пустили керове на нас – препричао је Јовић.
Синди Иванковић, ћерка капетана прве класе Kрунослава погинулог у априлу 1999. била је дете када је остала без оца. Приликом промоције књиге аутора Ненада Милкића “Зов Kарауле” прозборила је о свом оцу.
- Сећања ће живети само ако их чувамо кроз овакве сусрете и ако их стављамо у књиге. Оца сам последњи пут видела када сам имала седам година. Памтићу га као хероја који је свој живот за ову земљу дао на Kошарама – рекла је Синди Иванковић.
