Хрватски историчар Горан Шарић написао је Фејсбук статус у којем је изнео свој став о последњим актуелним дешавањима у Хрватској – пре свега о нападу на српске ватерполисте, али и о недавној изјави шефа ЕУ парламента да је Далмација „италијанска“.
– У новембру 1917. руске новине „Извјестија“ објавиле су сензационалан чланак, садржај тајног Лондонског уговора који је 25.04. 1915. потписан између Антанте (Велика Британија, Русија и Француска) и Италије. У замену за напуштање табора Централних сила (Немачка, Аустро-Угарска и Турска), Италији је обећана готово цела источна обала Јадрана. Србија је требала добити остатак далматинске обале, Славонију и БиХ, док је одлука о томе хоће ли Хрватска припасти Мађарској или ући у неку смањену Аустро-Угарску остављена за крај рата.
Међутим, српским војницима тај уговор није пуно значио, ослободили су целу Далмацију и дошли све до Ријеке где је ситуација 1918. постала драматична. Прво је у ријечку луку упловила италијанска ратна флота на челу са бродом „Емануеле Филиберто“, а затим је у град ушао и пуковник Максимовић са 700 српских војника. Након тога долазе и Американци, Британци и Французи, па се у Ријеци нашло одједном чак пет савезничких војски. Од пуковника Максимовића тражено је да се повуче 20 километара, али су српски војници само прешли мост, остали у источном делу града и тако га сачували од пада у италијанске руке. Србија поделу Хрватске није дозволила.
1945. на самом крају 2. светског рата водила се једна од најжешчих битака Немаца и Италијана са партизанима – битка за Ријеку. Добро утврђена, на брежуљцима, Ријека је била готово неосвојива. У крвавом сукобу погинуло је више од 6 000 војника 4. армије чију су окосницу чинили српски партизани (8. кордунашка дивизија, 7. банијска и 29. херцеговачка). 4. армија ослободила је целу Истру, све до Трста. Због великог губитака својих војника, командант 4. армије Петар Драпшин се убио.
Хрватска од туризма заради преко 13 милијарди евра годишње. Туризам што директно, што индиректно чини скоро трећину БДП-а. Да српска војска два пута није ослобађала Јадран од Италијана, не би било 13 милијарди, па би Хрватска била гладна. Данас се тога више нико не сећа. Данас Србе бацају са риве. Можда се ни ја не бих сетио, можда бих и ја био у напасти да неког Србина гурнем у море да два дана након дивљачког напада на српске ватерполисте у Сплиту, председник европског парламента, Италијан Антонио Тајани није изјавио да су Истра и Далмација италијанске. Читава Хрватска била је згрожена том изјавом, али нико се није запитао зашто Истра и Далмација више нису италијанске?!
У друштву у којем су осуђени ратни злочинци драги гости на државним прославама, у којем на Колиндиној инаугурацији седи особа која је кокаином плаћала проститутку, у којем словенски криминалац држи предавања по црквама о томе како у Јасеновцу није било геноцида, а дневник сваки дан почиње као да је 1991. није ни чудно да нико не зна зашто је Далмација у саставу Хрватске, али да зато сви знају да је ватерполист зашлужио батине јер:“ипак је он четник“. Ипак сте ви идиоти.
