Поједини медији у Србији претходних дана су објавили отворено писмо Марка Милачића, у ком се обраћа патријарху српском Иринеју да су они као народ већ одлучили ко ће бити нови митрополит црногорски.
Да је писмо написао неки искрени верник, као молбу или предлог, па да се оно и узме у обзир, него се овог писанија латио борац за чисту црногорштину, комуниста и верник по потреби.
Ко је Марко Милачић?
Марко Милачић је бивши новинар на Ђукановићевој РТЦГ, црногорски политичар и лидер странке Права Црна Гора. Од оснивања Праве Црне Горе 2018. Марко одједном постаје познат широј јавности у Србији и Републици Српској и ништа ту не би било спорно да се Марко Милачић не представља као један од лидера Срба у Црној Гори.
Питање је како Марко Милачић може да буде један од лидера Срба у Црној Гори, с обзиром да је декларисани Црногорац и да је био један од најватренијих бораца за одвајање Црне Горе од Србије, чиме се и дан данас понекад похвали, што потврђују његове недавне изјаве у разним ТВ емисијама током гостовања у Србији и Републици Српској?!
Осим тога, како Милачић може да буде један од лидера Срба у Црној Гори, кад се на свим досадашњим пописима становништва у Црној Гори изјашњавао као Црногорац а не као Србин.
Википедија, чланак о Милачићу испод Биографија:
“Милачић је у вријеме референдума (2006) подржавао опцију за независност Црне Горе и на пописима становништва се увијек изјашњавао као Црногорацпо националности.”
Википедија чланак о његовој странци:
“Сва та питања су привукла посебну пажњу јавности због тога што се Милачић, према сопственим ријечима, на пописима становништва није изјашњавао као Србин, већ као Црногорац по националности, а уз то је у вријеме референдума (2006) активно подржавао опцију за независност Црне Горе, тако да су његове накнадне просрпске изјаве дочекане са опрезом и сумњом.”
Постоји још једна занимљивост из Милачићеве биографије, која указује на то да је био близак Ђукановићевом режиму. Милачић је радио као новинар на Ђукановићевој РТЦГ. Свако ко је иоле упућен у прилике у Црној Гори, зна да је за добијање посла у било ком државном предузећу, јавном сектору, па чак и за посао у војсци Црне Горе главни услов да се национално декларишеш као Црногорац. Исто важи и за Ђукановићеву државну телевизију РТЦГ, где се као услов, осим црногорске националне припадности, поставља и блискост са Ђукановићевим режимом. Свако ко је икад гледао било коју емисију на РТЦГ, имао је прилику да се увери да тамо раде искључиво србофоби, који су блиски са Ђукановићем. А Милачић је био толико подобан режиму, да га је руководство РТЦГ слало да прати и извештава о изборним резултатима у Црној Гори директно из штаба Ђукановићевог ДПС, што се тада сматрало великом привилегијом.
Из горе наведеног лако је закључити да је Марко Милачић обично кукавичје јаје у српском националном корпусу у Црној Гори. И нема ту ничег новог, с обзиром да су и Црна Гора и Србија и Република Српска пуне разних Милачића. Повод за писање овог текста је Милачићево писмо српском патријарху Иринеју, у којем каже да је народ Црне Горе већ изабрао новог црногорског митрополита и да патријарх српски Иринеј, Синод и Српска Православна Црква као целина немају шта да се мешају у то ко ће бити нови митрополит СПЦ у Црној Гори.
Е тиме је прешао сваку границу доброг укуса! Као прво Милачић није народ Црне Горе, а као друго није ни неки верник!
Јер какав православни верник и хришћанин би поредио Господа Исуса Христа са личностима попут Гандија, Хитлера, Барака Обаме, Путина и Ђукановића? У истој изјави поред зидина Кремља, Милачић се надовезује и каже да не воли такве учаурене и слепо верујуће интелектуалце и следбенике на најнижем индивидуалном психолошком нивоу. Дакле следбеници Исуса Христа су по Милачићу људи на најнижем индивидуалном психолошком нивоу.
Поред радикалних изјава попут ове где Господа Исуса Христа и његове следбенике ставља у исти кош са Хитлером, Гандијем, Ђукановићем, Обамом, Путином и њиховим следбеницима, Милачић није верник из још једног простог разлога, зато што велича комунистичке злочинце. Православни верник никад не би величао ни комунизам ни неког комунисту а камо ли једног комунистичког монструма, каквом се диви Милачић. Човек који је написао писмо српском патријарху Иринеју, у коме бестидно захтева да се патријарх српски и СПЦ не мешају у избор новог митрополита у ЦГ, Марко Милачић се диви једном од најгорих комунистичких зликоваца на овим просторима Стјепану Филиповићу. За неупућене Стјепан Филиповић је био комуниста из Хрватске, који се прославио злочинима над Србима у околини Ваљева. Једни од његових најпознатијих злочина су стрељање ваљевских сељака и хватање сина једног солунца, кога је Стјепан Филиповић са још неким комунистима тестером живог исекао на комаде.
Марко Милачић се толико диви том комунистичком зликовцу Стјепану Филиповићу, да га је овековечио тетоважом на својој десној руци.
Овде се поставља питање, који је главни повод за писање Милачићевог писма патријарху српском Иринеју. Пратећи збивања у Црној Гори након смрти митрополита црногорско приморског Амфилохија Радовића, намеће се закључак да је повод за Милачићево писмо бојазан црногорских националиста, да на место митрополита црногорско приморског СПЦ не буде постављен неки владика из Србије или из Републике Српске, него по њима то мора да буде Црногорац и зато Милачић диже буку и није једини.
Питам се по чему је Митрополија црногорско приморска СПЦ посебна, да на њеном челу сме да буде само Црногорац? Нарочито кад узмемо у обзир чињеницу, да је митрополит Амфилохије био епископ у Банату, пре свог доласка у Црну Гору.
Зашто Црногорац сме да буде епископ у Србији а неко из Србије не би смео у Црној Гори? Подсетио бих да не би било први пут да је на челу црногорске митрополије епископ из Србије. Навешћу пример Арсенија Брдваревића, који је столовао у најгоре време на Цетињу од 1947-1960 и достојно се носио са свим искушењима тог невремена од тамошњег већински комунистичког становништва. Колико је Арсеније био достојан владика у Црној Гори, говори чињеница да је због својих бескомпромисних ставова много времена провео у затвору. Кад је на Цетињу могао да столује човек рођен у Србији у време кад то нико из Црне Горе није хтео а ни смео 1947. године, зашто данас 2020. не би могао да буде неко из Србије или Републике Српске?
Нарочито интересантно је то што се такви захтеви чују од стране оних, који су до пре неколико дана Србе осуђивали за етнофилетизам у Цркви и стално цитирали:
“Нема више Јеврејина ни Грка… јер сте сви ви једно у Христу”
И не само то, напрасно су се сетили и Св. Петра I Петровића Његоша из 1813. који је наводно рек’о да митрополит црногорски мора бити Црногорац. Тако нечег нема нигде у црквеним канонима.
А Марку Милачићу бих поручио да се не меша у послове Српске Православне Цркве, јер по својим речима и делима Марко је више пута доказао да нити је Србин нити је православац. Марку Милачићу више приличи да се бави ЦПЦ и њеним распопом Мирашем Дедеићем и дукљанским владарима, као што је то већ и чинио у својој прошлости:
