Моје знање о вирусима је сразмјерно њиховој величини, дакле минимално и лаичко. Оно што знам јесте да су то најсићушнији микроорганизми, да су инфективни и да могу живјети само у склопу неке животне форме. С друге стране, имамо бактерије које могу бити добре и лоше. Добре, својим радом, помажу нашем организму да правилно функционише, док лоше доводе до болести и смрти организма.
Ова подјела се може лако примијенити и на људе. Тако рецимо, имамо људе вирусе, инфективне, троваче, који живе само ако имају домаћина. Они су најсићушнији и најјаднији вид постојања који је способан да страхом влада свијетом, градом, селом или можда само својом кућом. Против њих се најчешће не боримо, што из страха, што из мишљења да нам другачије не може бити. Сједимо, социјално дистанцирани и чекамо да прође. Најчешће прођемо ми, јер као што је познато такав вирус умире само ако нема домаћина.
Људи лоше бактерије имају могућност за промјену. Они су облик постојања који се прилагођава датим околностима. Најчешће, у условима панике и страха постају лоши, јер је то њихов одбрамбени механизам.
Добре бактерије нам дају снагу и олакшавају живот. Понекада нисмо ни свјесни да имамо такве људе у близини, зато што се човјек брзо навикне и животари живот, схватајући све и свакога олако. Али, с врема на вријеме, би ваљало сјетити се својих добрих бактерија и одржавати их у животу, баш као што оне одржавају нас. Рецимо, док није умро, нисам ни знала да постоји доктор Миодраг Лазић. Читајући његову биографију и гледајући његов испраћај од стране људи којима је посредно или непосредно помогао у животу, помислила сам: „Какав је то човјек који и својом смрћу лијечи друге?“
Ко зна да живи, тај зна и да умре.
Ако посматрам из перспективе Хришћанства стално ми се намеће питање да ли људи вируси имају могућност за промјену. Да ли ја треба да осјећам грижу савјести јер не дозвољавам вирусу да ме инфицира? Онда схватим да је могућност свима дата, али и да не желе сви људи промјену. Највећа љепота човјековог постојања је што он има слободу да изабере хоће ли бити вирус, лоша или добра бактерија. А како изабере, тако ће му и бити.
Мислим да се у заједници проблеми много лакше решавају него индивидуално, али само ако је заједница здрава, само ако имамо здрав однос једни према другима и ако имамо слободу да превазиђемо све задате норме које нас оптерећују и искрено кажемо шта нас мучи. Али и онај који нас слуша мора урадити исто и прихватити тај проблем као сопствени.
Највише ме мучи то, што знам да ће са Короном проћи и страх од тог вируса, али страх од искрености и другог човјека ће остати. А онда, питам се, ако се толико плашимо живота, како да се не плашимо смрти?
Ина Пламенац
