Сам краљ је у свом тестаменту 1917. године је оставио у аманет да у случају његове смрти у изгнанству, његово тијело буде сахрањено у Црној Гори.
“ А сада, драги мој Сине, запамти добро ову моју жељу. Ако умрем у иностранству, за вријеме избјеглиштва, нека буде опијело са спроводом извршено према прописима наше Цркве и нека моје тијело буде положено нетакнуто у привремену гробницу, док моји посмртни остаци не буду могли бити пренесени у нашу Отаџбину и тамо сахрањени“
Црквени обред „Цару јунака” како је гласио надимак краља служио је, сада блаженопочивши митрополит Амфилохије, на броду „Сан Марко” у територијалним водама Италије.Око 30.000 грађана и државни врх у Бару је аплаузима дочекало повратак Николе Петровића у отаџбину.
На путу ка Цетињу, поворка у којој су се налазили посмртни остаци породице Петровић Његош, била је испраћана од стране знатижељних грађана који су цвијећем засипали ковчеге од Сутомора, преко Петровца, Светог Стефана, Бечића, надаље кроз Будву, Грбаљ и Тројицу, све до коначног одредишта.
Свештена служба великодостојника Српске православне цркве и народа, отпочела је у 10 сати пред Цетињским манастиром, а онда је након службе кренула литија.
Ковчези су постављени на лафет који је вукло шест црних коња. Сахрана краља Николе обављена је уз присуство тадашњег митрополита црногорско-приморског Данила Дајковића, потомака, родбине, као и представника династија Романов, Савоја и Карађорђевић и окупљеног народа.
Звона Цетињског манастира и хор са краљевом пјесмом „Онамо, ‘намо” најавили су завршни чин спровода.