Главни мит који се везује за средњовековну Србију је употреба златне виљушке на двору. Ми вам откривамо у чему се заиста храна служила и конзумирала.
Кувало се углавном у посуђу израђеном од глине, једноставном, без декорације. Јело се за столом, са синије која је била округла или четвртаста, а у најстарија времена и са земље. Као прибор за јело употребљаване су кашике, виљушке и ножеви који су могли бити гвоздени, али и од корала, сребра или позлаћени. Посуђе се и увозило, али и правило у српској држави, па се у 15. веку помињу српска гвоздена боца, пехар српски и пехар на босански начин. Ђурађ Бранковић је у дубровачком покладу оставио чак 50 писаних и позлаћених чаша.
За реконструисање изгледа средњовековног прибора за јело од значаја су археолошки налази као и фреске у средњовековним манастирима. Интересантан је прибор за јело осликан на новозаветним представама.
Тако се на фресци Тајне вечере из 13. века, у манастиру Студеници, могу видети виљушке. Две двозубе виљушке у пару, с ножевима оштрог врха, насликани су испред Христа и апостола Петра на начин како се поставља прибор за ручавање, док се велика трозуба виљушка налази на средини стола.
Овај интересантан и очигледан податак нам сугерише да се још у 13. веку на нашем двору могло јести прибором, а не прстима, како је то био обичај за средњи век. Најстарије информације везане за виљушке у власништву српских владара и властеле ипак потичу касније, из прве половине 15. века. Стјепан Вукчић Косача (1404-1466), херцег од Светог Саве, користио је есцајг начињен од сребра, корала и горског кристала. Овај скупоцени есцајг, највероватније је био добављен из Венеције.
Прва српска виљушка откривена је на нашем тлу 1973. Нађена је у слоју шута манастирског комплекса Сопоћани. Каснијих година пронађене су овде још три исте такве двозубе виљушке. До сада о њима није дата никаква стручна анализа, па је могуће изнети само неколико претпоставки. Вероватно су направљене на тлу средњовековног Раса, пре 1690. године, у домаћим радионицама, будући да није реч о предметима луксузне израде.
Међутим, овакве двозубе виљушке нису служиле као есцајг. Виљушка са два крака служила је да се комад меса пренесе у тањир, а јело се ипак прстима. На српским средњовековним дворовима јело се из дрвених посуда, као што је јео и обичан народ. Свако ко је одлазио код некога на гозбу носио је свој нож, који се сматрао личним предметом. Кашика улази у употребу тек током 14. века, а до тог периода јело се директно из посуде. Што се тиче доказа о златном и сребрном посуђу, они потичу тек из 15. века пред пад српске деспотовине.
Дакле, решили смо недоумицу и расветлили мит о српској златној виљушци. Немањићи је нису имали, а на фрескама из њиховог времена су вероватно доцртане реконструкцијама након 15. века.
Прочитајте још: ДОБИЈАЈУ СПОМЕН ПЛОЧУ: Београд одаје признање муслиманским војницима после 100 година!
СВИ НА БАРИКАДЕ: Срби припремају одбрану Трепче, рудник храни пола Севера!
ОБЈАВИ ШТА СИ ПОТПИСАО: СНП Наши захтева хапшење Александра Вучића! (ВИДЕО)
ОСВЕТИЛИ СЕ ИЗДАЈНИКУ: СНС бесан због поступка Додикових чланова у Дрвару! (ФОТО)
Извор: Опанак