Жао ми је Македонаца, све иде ка њиховом самопонижењу. Хоће ли пристати да под притиском Грка, у име уласка у ЕУ и у НАТО, промене име државе, изгубе свој национални идентитет и своју историју? Јер, мораће да мењају и Устав, који, у контексту Тиранске платформе, практично скоро да више и нема грађански карактер.
Наиме, до Устава из 2001. године није било дозвољено етничко дефинисање политичких партија. Због тога Демократска партија Албанаца (ДПА), која се већ по свом имену дефинише као партија Албанаца, до тада није била ни регистрована, а била је у влади. Конкретне одредбе Устава из 2001. године, које се односе на ново регулисање међунационалних односа, говоре да за усвајање неког закона који је релевантан за политику према мањинама није више потребна већина гласова свих посланика, већ само већина међу посланицима који припадају једној од мањина.
Тиме је парламент изгубио своју грађанску функцију позорнице политичког деловања и постао чиста скупштина националних група. Чланови парламента се дефинишу по својој етничкој, а не по политичкој припадности, а партије су представници етничких група.
Македонија је већ 26 година независна национална држава. Неки циници у Македонији кажу – 26 изгубљених година, јер сви покушаји да се изгради једно македонско цивилно друштво, и после кратког грађанског рата, били су узалудни. Пошто је рачуница прављена без Албанаца, чији агресивни национализам није узет у обзир. Нација која се бори за голи опстанак скоро да не може себи да дозволи луксуз цивилног друштва.
Македонцима заиста није било лако. Грци их оптужују за крађу имена и историје, Бугари за крађу језика и вере. Садашње постојање Македоније признаје се само кроз њено раније постојање, „Бивша Југословенска Република Македонија”. Постојећа Македонија на међународном плану, што се тиче имена, не постоји. Односно, она која више не постоји и даље постоји. Да је по Грцима, Македонија би требала да се зове „Ничија земља”, или „Бивша југословенска република бр. 5”. Шта су, међутим, Македонци ако не постоји Македонија? Северни Македонци? Нови Македонци?
Македонија је у светску политику ушла наивно, следила је примамљиве позиве Запада и убрзала дефинитиван крај Југославије. Из данашње перспективе македонски страхови од опстанка у једној скраћеној Југославији сада сваком објективном посматрачу изгледају потпуно неосновано. И у таквој скраћеној Југославији македонска политичка елита имала би места на политичкој сцени, у дипломатији, у војсци. Албански сепаратизам лакше би се контролисао. Идеја друге Југославија помогла је настанак македонске нације, Слободан Милошевић није имао намеру да изврши анексију Македоније. Она би и у скраћеној Југославији имала све оно што је имала у СФРЈ.
Сада се Бивша Југословенска Република Македонија нашла сама на ветрометини. Бугарска македонско национално питање одавно сматра својим питањем, Софија будно мотри на развој догађаја у Скопљу, Грци брутално уцењују око имена, повратка у Југославију више нема, односи са Београдом су прилично хладни, стандард становништва није напредовао колико се очекивало, у пољу напетости између националних претензија и зависности од Запада не живи се нарочито угодно. Подела друштва на два национална табора више је него очигледна, бивши побуњеници-терористи данас су уважени и признати политичари на високим функцијама у држави, Устав је мртво слово на папиру, док се као реални устав заправо наметнуо национални апартхејд. Сви животни домени су прожети етнизацијом, и то је дефинитивни корак ка федерализацији државе. Споразум из Охрида и Тиранска платформа нису неутралисали напетости у међунационалним односима, већ су их само институционализовали.
Процес „Партнерство за мир” није Македонији донео ништа посебно, јер партнери нису помогли да се обезбеди мир, већ су допустили оружану побуну, и истовременим вршењем дипломатског притиска на Скопље учинили да војна уцена буде заиста и ефективна. После су партнери побуњенике-терористе из Арачинова и Тетова још и спасавали. Македонци су се тада осећали превареним.
У време агресије НАТО-а на СР Југославију 1999. године десничарско-националистичка партија ВМРО је НАТО-у ставила територију Македоније на располагање за распоређивање копнених снага алијансе за рат против СР Југославије. Дат је и ваздушни простор Македоније за бомбардовање Југославије. Уз коришћење антисрпског расположења, македонски покрет солидарности са Југославијом задржан је на границама.
Македонији прети косовски сценарио. Са новим именом, или без новог имена, врхунац националне кризе тек предстоји. Заправо, тужне су судбине неких бивших југо-република, у БиХ странци су изабрали химну и заставу државе, у Македонији странци диктирају име државе. Још једна потврда да југословенска клетва полако стиже: „што јужније то тужније”…
Мирослав Лазански
Извор: politika.rs