Јанис Јанулис је имао само 13 година када се српска војска измучена појавила на обалама Крфа после албанске голготе, и временом, постао је више од Грка који разуме бол нашег народа и војника. Био је ту кад су их сахрањивали, био је док су умирали, док су се опорављали, плакали и радовали. Из тог дружења заволео је посебно једну песму, песму- „Тамо далеко“, коју је научио и певао с нашим војницима.
Онима којима су кости остале у Грчкој, поред „Плаве гробнице“, последња кућа је била и Јанисова њива, где су преминули сахрањивани. Од те 1916. године, све до данас, та њива се не обрађује, Јанис никада више није желео да ишта сади на њој.
Наиме, након неколико година од завршетка Великог рата изграђено је заједничко гробље Дринске дивизије у близини цркве. Подигнута је велика пирамида од камена и уклесана су имена погинулих ратника. После тога Јанис није желео, из пијетета према умрлим српским ратницима, да оре своју њиву. Зарасла је у коров док су околне уређиване као вртови, пише Политика.
За Јаниса и његов гест, наша јавност је сазнала 1988. године, када је током боравка у Агеос Матеосу 1988. године тадашњи уредник НИН-а Ђоко Стојичић сазнао за овај величанствени гест грчког сељака и написао текст о њему. Данас, Јанис Јанулис има своју улицу у Београду и Нишу, а 1993. подигнута му је спомен-биста у родном месту од стране друштва за неговање ослободилачких ратова Србије.
Прича о Јанису траје и данас, а све су прилике да се његова љубав и поштовање за Србе, пренела и на будућа поколења, о чему сведочи чин његовог унука Христоса током полагања венаца на споменик своме деди. Наиме, он је током тог чина, дошао до Јанисовог споменика у пратњи фрулаша који је свирао „Тамо далеко“ на фрули, одевен у српску народну ношњу.
Снимак је настао пре неколико година, али је уз помоћ друштвених мрежа поново актуелизован, као још један од доказа грчко-српског пријатељства.
