Пре пар недеља направили смо паралелу од стотинак година и подсетили како су српски јунаци некада преговарали са Албанцима. Драго нам је што се текст великом брзином проширио интернетом и доспео до много већих медија и самим тим и броја људи. Данас, настављамо и причамо вам другу причу о томе како су се некада Срби понашали испред светских сила у овом случају Турском и њеним представницима. У прошлој причи је главни јунак био чувени Воја Танкосић, а данас је његов учитељ Крста Ковачевић-Прешевски. Сада би требало да буде јасно, зашто је и Воја био такав какав је био с обзиром од кога је учио…
Све до Другог светског рата, препреичавала се опклада између војводе Крсте и турског Кајмакама (управника места) у Бујановцу. Почело је почетком јесени у Пчињи. Четворица турских жандарма, пребила су неколико Срба из Пчиње и опљачкала им куће. Сељаци су одмах отишли до војводе Крсте и тражили заштиту. На позив војводе, чета се поново окупила и турски жандари су заробљени. Војвода је наредио да се закопају у балегу, тако да им само глава вири из ње. Наредио је гајдашу да свира и да се народ окупи. То је била порука и Србима и Турцима. Власт у Пчињи је војвода Крста. Након 24 сата, жандари су откопани и послати у Бујановац. Кајмакам у Бујановцу је побеснео . Поручио је војводи да ће га убити. Крста је одговорио да ће пити кафу у Бујановцу. Назад се није могло. Сви су чекали развој догађаја. Падале су и опкладе. На Божић 1909. у поподневним сатима Крста се ушетао у Бујановац, без оружја, свечано обучен. Ушао је у српску кафану. Кафана је била пуна највиђенијих Срба. Сви су били запрепашћени. Један од старијих трговаца је само промуцао. ,, Туго, Крсто. Луда главо. Што ћете тебе утепав Турци, колај работа. А ми што ће изгинемо? Тој не ваља.
Војвода се само насмејао: ,,Ајде море!“, подвикнуо је, ,,Једна је глава, нема две“.
Попио је кафу, запалио чибук, попричао се са пренераженим Бујановчанима и изашао из кафане. Четири његова четника обучена као Турци, наоружана револверима, са одстојања су пратила војводу. Крста је пошао полако ка излазу из Бујановца, према селу Раковац. У сусрет му је ишао један турски жандар. Крста га је замолио да припали чибук. Жандар му је пружио чибук и зачас остао разоружан, без револвера и пушке. Ћутао је и чекао смрт. ,,Не се плаши„, обратио му се војвода. ,,Саће идеш куде кајмакама и ће му кажеш да га је поздравија војвода Крста. И да ти даде дукат за овај муштулук. А и ја ти давам дукат“. Жандар је престрављен узео дукат, и промуцао нешто у вези са оружјем. Војвода се насмејао и рекао му где ће оружје бити остављено. Жандар је пошао ка Бујановцу, а војвода се са његовим четницима који су пристигли изгубио у сумраку. Догађај је одјекнуо целом Прешевском казом и Врањем. Срби су се задовољно смешкали а Турци беснели. Четнички војвода који се шета по Бујановцу. То никада није било.
