Сећате сви оне култне реплике Небојше Глоговца из „Удице“, који објашњава како се постаје шампион? Добро, вратићемо се касније на њу, ајмо прво на Детелинару. Ма ко шта причао о њој, прве асоцијације морају бити исте – Пилот, Муса, Раднички, РФК Нови Сад, жестоки, али правични момци и деца. Много деце, разигране, призори незамисливи (на жалост) у већини других делова града.
То су, уосталом, ствари и вредности који се у том крају не мењају – вечни су и непролазни, баш као и шмек која она носи. Али, то што вредности трају, не значи да се не појављују нове – када се отворила посластичарница „Мики Маус“ у Руменачкој, многи су неупућени мислили да је у питању само још један локал, још један безлични фаст фоод, који ће потрајати пар месеци, док се газда не умори, а онда катанац, па у круг… И ти многи су, дакако, погрешили.
За кратко време, „Мики Маус“ је постао један од симбола – више се не налази само у Радничком, код Мусе, Робне или другде, већ је ова посластичарница са душом постала нови оријентир. Место где се окупља, место где се радо долази и место одакле се тешко одлази.
А, како и не би, када су на менију уместо уобичајених сплачина и фаст фоод превара, деликатес специјалитети, на којима би позадивели и многи престонички локали. Лукс, али са мером, господски на детелинарски начин, са шмеком који само овде може да постоји и са шмеком који се рађа само када локал воде људи са срцем, а не са новчаником у очима.
Баш зато деца родитеље само први пут вуку за руку када пролазе поред: „мама, ајмо на једну палачинку“. Наредни пут је већ обрнуто – маме и тате вуку клинце. И зато ова прича има тај посебни дух: доказ да се нешто вредно може направити, када се жели и ради исправно и честито. А, „Мики Маус“ јесте и исправна и честита прича, не јер то каже потписник ових редова, већ јер то препознаје цела Детелинара. Као из слогана Политикиног забавника: сви од 7 до 107.
Сви се, дакле, сећамо како се постаје шампион. Слоба и Лаки се нису тога сећали – спровели су у дело. Они су данас детелинарски шампиони угоститељства.
А, злонамерни, јер има и таквих – увек могу да дођу на једну палачинку. Неће им застати у грлу. Никоме до сада није.
Томо Ловрековић