Осим што је ремек дело српског градитељства, Авалски торањ је симбол Београда и чувар града. Првобитно грађен између 1961. и 1964. године, свечано је отворен 1965. године.
Био је једини торањ на свету који је за пресек имао једнакостранични троугао који је симболисао српски троножац за седење. Пројектовали су га архитеке Угљеша Богуновић и Слободан Јањић, као и конструктор, академик Милан Крстић.
Први живот торња завршио се 29. априла 37. дана НАТО агресије 1999. године када је сравњен са земљом, а 2010. године излечена је рана на души Београда, како је говорио наш чувени писац Милорад Павић.
- После 3 године, колико су трајали радови, на истом месту никло је ново здање. Нови торањ висок је скоро 205 метара, што је за отприлике два – два и по метра више од старог. Задржао је своју првобитну намену дигитално емитовање програма врхунског квалитета, али је туристичка понуда обогаћена новим садржајима – наводи Јелена Димитријевић Гајић, ПР Авалског торња.
Поред топографског и естетског, у Авалски торањ уграђен је део идентитета једног народа који се најбоље може описати цитирајући речи српског нобеловца Иве Андрића: „Све може бити, али једно не може. Не може бити да ће поново и заувек нестати великих а умних и душевних људи, који ће за божју љубав подизати трајне грађевине“.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
