Фебруарски јутарњи Београд поспано отреса зимску прашину са својих ђонова. Конобарица кафића заузима место на степеницама са шољицом кафе и цигаретом и замишљено гледа у даљину – тамо где се назире зеленкаста бронзана статуа српског владара Стефана Немање.
–Како вам се допада? – заустављам се ја да је питам.
Она удише дим цигарете:
– Величанствено…
Прилазим ближе и изненађено гледам око себе. Да бисте стигли до старе железничке станице, морали сте да прођете кроз Савски трг, пун вреве, трамваја, досадних таксиста и клошара. И ја сам се сваки пут бојала да ће ме неко опљачкати, чврсто држала своју торбу. Тако је било раније. Сада је све то остало у прошлости.
Гранитне плоче су уоквирене цвећем. Фењери подсећају на дрвеће. У знак сећања на „стари“ трг фрагменти старих шина су монтирани у гранит.
Сат на згради железничке станице, која ће сада постати музеј српске историје, коначно показује тачно време: поправљен је након четврт века.
– Споменик је, наравно, прелеп, али сам трг нас је много више импресионирао. Раније је било немогуће ходати овде, али сада је то сасвим друга ствар! – говоре студенткиње које су свратиле овде да направе селфи.
Крај споменика високог 23,5 метара грађани говоре о својим утисцима.
Споменик српском владару Стефану Немањи направио је руски вајар Александар Рукавишњиков. Овај споменик је олицетворење државности коју је родоначелник династије Немањића бранио у тешким биткама. Симболи борбе за државу били су мач у руци великог жупана, свитак Хиландарске повеље — средњовековне декларације о независности Србије — и разбијени византијски шлем.
Стојимо унутар тог шлема покривен мозаиком и разгледамо необичан пиједестал: споменик се држи на сложеној структури у облику жезла који улази у земљу. Детаљи се могу видети кроз под. А да би то било могуће, с времена на време бришу под.
– Да ли ће овај под увек чистити? – питам чувара који је за кратко време постао прави експерт.
– Једном ће престати да га газе. Све се може видети са стране, – објашњава ми он.
Један пензионер ме је замолио да пренесем архитекти да је споменик превисок и да га треба смањити. Кажем, хоћу, наравно, – каже чувар.
Нама Србима не можеш угодити. Ми ћемо увек нечему замерити. Да је нижи, сви би питали зашто је тако мали? Питају зашто у руци држи мач, а не крст. Пишу све и свашта. Навићи ће се. Никад нису видели такву лепоту, изненађени су, – објашњава један пролазник.
А зашто им се мач не допада? Он је био ратник, мачем је бранио Отаџбину и Веру. А још се можемо сетити руске пословице: Ко нам дође с мачем, од мача ће и умрети, — кажем ја.
Ова идеја се одлично уклапа у политику савремене Србије. Земља, која је патила у прошлом веку, сада јача одбрану уз помоћ својих савезника. Председник Александар Вучић каже: „Наша јака војска никоме не прети. Ми само дајемо до знања се са нама не треба играти“.
На свечаном отварању споменика, Александар Вучић је рекао да Србија има дуг пред својим прецима. „Није било лако дочекати овај тренутак. Србија је дуго била у страху, свуда је била крива; стајала је погнуте главе и пред прошлошћу и пред будућношћу. Требало нам је времена, храбрости, знања да поново поверујемо у себе, да свима кажемо да ми нисмо овде да бисмо некоме претили. Доста нам је крви и ратова. Имамо своје име, историју, своје претке. Захваљујући њима имамо слободу. Ми ћемо да растемо као овај споменик, и нико и никада више неће терати Србију да се преда и изда своје име“, рекао је српски председник.
– Фантастично, зар не? – чујем како кажу младићи који сликају са свих ракурса ово уметничко дело које се може сатима разгледати.
Прилази свештеник у једноставној црној мантији. То је протојереј Зоран Бубања, у Београд је дошао из Бијелог Поља. Зауставио се, издалека погледао споменик и у његовим очима сам видела искрено одушевљење.
– Да… Овакав споменик и нама треба у Црној Гори. Стефан Немања је родом из наших крајева, – говори свештеник.
Велики српски владар је рођен у близини Подгорице.
– Вама у Црној Гори, оче, не требају сада споменици. Ви сте одбранили своје светиње, сада треба државу градити, – пажљиво кажем ја.
Зоран Бубања клима главом. Прошле године он је предводио протестне литије и борио се против закона Мила Ђукановића који је имао за циљ одузимање имовине Српској православној цркви.
– Величанствен споменик! Прекрасан! Прави симбол српског духа. Ипак и нама такав треба, – говори он и даје ми свој телефон да га сликам испред споменика.
Споменик Стефану Немањи је олицетворење нове Србије: отворене, смеле и увек спремне да брани своје националне интересе.
Крај мене је стала старија жена.
– Остала сам без речи. Пола света сам прошла, али ништа слично нисам видела. Али ви немојте о мени писати, ја имам везе са Британијом, – говори жена.
Одговара јој један пензионер:
– Макар и са Африком! Какве то везе има кад се неко диви овом уметничком делу! Увек политику уплићете!
Ја и он се погледамо са разумевањем и остављамо „Британку“ да ужива у споменику.
И ми смо се, наравно, сликали испред споменика. Ова лепота је већ постала нови симбол српске престонице и атрактивно место за туристе и грађане. Иначе, најважнији догађаји у животу Београђана се већ одвијају у близини овог споменика Ево, један будући отац је сазнао пол детета: одмах је предложено да се дечак зове Стефан или Немања.
Савски трг је постао још једно популарно место за шетњу и уживање у атмосфери српске престонице. Овде ћу доћи на пролеће, кад процветају трешње и бадеми, и кад сунце буде бацало своје златне зраке на владара.
И видећу како је то лепо и добро…
