У овим празничним данима сведоци смо јуначке, достојанствене и надасве мирољубиве борбе верујућег народа у Црној Гори да очува своје светиње пред ударима чудовишне мафијашко-политичко-издајничке хоботнице, оличене у Демократској партији социјалиста (ДПС) дон Мила Ђукановића и њеном накарадном тзв. Закону о слободи вероисповести.
Подсетимо се како је све почело. Први импулс и животну снагу конкретном и резолутном одговору народа на неправду и безакоње дале су здраве политичке снаге у Црној Гори, превасходно Демократски фронт (ДФ) као водећа опозициона партија, која је дигла глас против покушаја Ђукановићеве камариле да узурпира вековне светиње СПЦ. Овде посебно треба истаћи настојања Посланичког клуба ДФ-а да крајем прошле године спречи ДПС и њене подрепашке сателите да у Скупштини Црне Горе, коју су претвориле у фарсу, усвоје поменути „Закон“. Након тога, ухапшено је свих 17 посланика ДФ-а, што представља преседан у историји црногорског парламентаризма, и пар екселанс потврду диктаторског карактера Ђукановићевог режима.
Иначе, још пре усвајања овог накарадног „Закона“, којим се предвиђа чак и могућност да држава даје сагласност на именовање свештених лица (!), један од лидера ДФ-а Андрија Мандић је позвао грађане Црне Горе да са иконама и другим светињама изађу на улице својих градова и да их блокирају, у циљу изражавања протеста и спречавања узурпације храмова Српске православне цркве. Такође, у јуну 2019. године, када је одржан велики Тројчиндански сабор испред Храма Христовог васкрсења у Подгорици, лидери ДФ-а су позвали своје присталице и све остале верујуће људе у Црној Гори да стану у заштиту светиња пред лешинарским налетима Ђукановићевог режима. На тај начин су дали сву неопходну подршку другом потпорном стубу на коме почивају, слободно можемо рећи, и прошлост и садашњост и будућност истинске, јуначке, Његошеве Црне Горе – Српској православној цркви која, како би и требало, има важну улогу у овој борби и као светионик води вернике у тмини која је обузела Црну Гору.
Претходних дана чули су се поједини гласови да би основни и једини захтев црногорским властима требало да буде повлачење, или макар измене „Закона о слободи вероисповести“, те да представници политичке опозиције не би требало да се превише укључују у актуелно изражавање незадовољства његовим садржајем. Међутим, оно што промиче оваквом приступу јесте свест да, чак и да поменути захтев буде испуњен, на челу Црне Горе остају структуре које су усвојиле поменути „Закон“, а које би, зашто да не, истоветне или сличне одредбе могле да прогурају и на други начин. Због тога кључно питање остаје питање њихове смене, а у томе неопходну улогу има и мора имати политички фактор.
Имајући све ово у виду, као нужан закључак се намеће да је, за сваку истински успешну борбу против хоботнице која својим пипцима све више стеже и дави Црну Гору, неопходан синергетски ефекат световне и духовне компоненте. А у томе Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве не може наћи ближег и природнијег савезника од ДФ-а, који је у више наврата потврдио своју бескомпромисну опредељеност за заштиту и очување светиња Српске цркве и српског идентитета у Црној Гори уопште.
