Историја је ретко коме омиљени предмет у школи. Сувише је ту података о годинама, о биткама, краљевима, и осталим чињеницама из прошлости да би се неко дете заинтересовало без неког доброг разлога.
Генерације које су училе историју за време Југославије још су и биле заинтересоване. Тито је био попут супер хероја, партизански филмови су били бољи од вестерна, а многи од јунака Другог рата, били су међу живима, и као такви опипљиви споменици онога о чему се у школи предавало. Екскурзије по местима великих партизанских битки и путева којима је прошао Јожа Броз, биле су на радост свих малишана. Само да се не иде у школу.
Дошле су године где су се ствари које су учене из историје, помало промениле, а опипљивих хероја више није било. Јожа Броз и његови, одавно су постали оно што су уистину и били. Прах и магла. Филмови који су популарисали скорашњу историју, нису више снимани, или су посматрани критички, тако да је нове хероје из историје ваљало потражити на другом месту. Али то је историја која се и не помиње у нашим уџбеницима.
Вилијем Валас кога је на великом платну перфектно дочарао Мел Гибсон, неки индијанци и каубоји из времена освајања Америке, Викинзи, само су неки од јунака које су за историју заинтересовале малишане. Као што рекох то је ипак историја која се у нашим уџбеницима не помиње.
Наши истински хероји и преци о којима постоји готово све у уџбеницима, нису баш занимљиви. Досадно је. То је сувише школски и академски да би се неки основац потрудио да истражује и гугла више од онога што пише у уџбенику. Камоли да памти.
Скорашње „полуистинито“ Бјелино тумачење 30-тих година прошлог века, у морам рећи великим серијама „Монтевидео“ и „Сенке над Балканом“, као и почетак емитовања, епских „Немањића“, доносе неке нове ветрове у Србију. Нису у питању само школски нараштаји, мада су они најважнији.
Ко није прогуглао о Тиркету, Моши, педеру Живковићу, о лудом принцу Ђорђу, о Главњачи, друштву Тула, руским емигрантима, тај као да није ни гледао серије. Серије управо дају ветар у леђа да онај кога занима, буде довољно заинтересован да истражи оно што је Бјела само овлаш дотакао а битно је за време радње.
Тако је и са „Немањићима“. Сасвим добра продукција успела је да оживи и кроз костиме и кроз ликове, те наше, кроз векове, далеке краљеве. Прва епизода даје наду да ће и остатак серије бити такав. Не сумњам да је већ трећина оних који су почели да гледају серију, прогуглало оно што је заборавило из сувопарних историјских уџбеника. Подстицај за то је и жеља да се пре емитовања сазна „шта ће бити даље“. Историчност и истинитост онога што се приказује на екрану и није у првом плану, мада није небитно, али сама популаризација теме је оно што је неминовно а то се и постиже.
Сличан ефекат је својевремено био са не толико успешном екранизацијом Косовског боја, али ипак недостатак медијских и техничких средстава, као и прилично плитка филмичност, нису били довољни да од тог филма направе и својеврсни уџбеник историје.
Успех екранизовања јунака из наше ближе и даље прошлости, надам се да ће охрабрити наше продуценте да оваквим изазовима прилазе све чешће и чешће. „Зона замфирова“ и „Ивкова слава“ и ако нису филмови о битним историјским личностима, и они су популаризовали да се људи заинтересују за српску историју и истражују о својој прошлости. Узгред што су били најгледанији филмови у време премијерног приказивања.
Због контраверзи које је изазвала Бајићева серија о Дражи, и тога што је не одговоривши на већину питања, ипак покренула многа, и њу треба убројиту у неку врсту историјске читанке и обавезног штива за српског тв претплатника.
Очекујем да маштовити тв и филмски посленици се у будућности дохвате неких обавезних историјских тема које до сада никада нису биле дотакнуте а битние су за наш идентитет, попут Краљевића Марка, краља Милутина или Деспота Стефана.
Владан Ракановић
Извор: vidovdan.org
