Према раду Константина Порфирогенита, „О управљању царством“, видимо да је цар Ираклије први почео процес покрштавања Срба, али да су Србе покрстили свештеници из Рима. Иако ми данас Римску цркву оправдано сматрамо неисправном, одлука цара Ираклија да искористи римске свештенике за покрштавање Срба је можда спријечилa да Срби оду у јерес.
Наиме, тада је у цариградској цркви постојала јерес монотелитизма, која ће касније бити осуђена и на Васељенском сабору. Та је јерес имала подршку и цара Ираклија и цариградског патријарха Сергеја I. Римска црква је у то вријеме била центар анти-монотелитизма. На овакав став римске цркве су доста утицале избјеглице са Истока, учени људи који су побјегли пред Персијанцима и Арапима. Ови учењаци су се склонили у Рим и противили су се монотелитизму. Римски свештеници су можда спријечили ширење монотелитизма код Срба.
Сад се поставља питање: па шта да је монотелитизам заживио код Срба? Зар не би једноставно нестао након осуде на 6. Васељенском сабору? Не мора да значи. Аријанизам је преживио и чак успио да процвјета међу германским народима након осуде у Никеји 325. Цркве које су се одвојиле након Халкидонског сабора постоје и данас, као и Несторијанци, осуђени у Ефесу. Срби су тако од самод почетка примили чисто хришћанство, а не јерес. Каснија покрштавања, типа оно цара Василија Македонца су само настављала оно што је Ираклије започео.
Извор: Историја Срба
