Најпознатија афера у вези с трговином људским органима на Косову је афера „медицински отпад“.
У јуну, јулу и августу 1999. припадници немачког Кфора превозили су војним камионима „медицински отпад“ сумњивог порекла у Војну болницу у Скопљу. Македонској полицији и инспектору за заштиту животне средине у Македонији било је сумњиво што се испоставило да су ти „материјали“, у ствари, људски органи. Др Аврам Ванковски, тадашњи управник Војне болнице, притом је порицао да Кфор „отпад“ спаљује у скопској болници.
Афера је испливала када је такав камион Кфора грешком истоварен на паркингу иза болнице у Скопљу, па су током ноћи све вреће с људским органима почеле да заударају, а пси и мачке луталице их развукли по улици. Кфор је од тог момента престао да користи услуге скопске болнице и преоријентисао се на услуге албанских.
Од тог догађаја прошло је десет година пре него што је Специјално тужилаштво за ратне злочине у Београду, подстакнуто књигом хашке тужитељке Карле дел Понте „Лов – ратни злочин и ја“ затражило од тужилаштва Албаније, Унмика и Црвеног крста додатна објашњења да ли располажу информацијама, а ако да, са каквим, у вези с продајом телесних органа заробљених Срба на Косову и Метохији.
Од Унмика се очекивало објашњење зашто су обуставили истрагу, док је од Црвеног крста затражен одговор да ли су у Албанији постојали заробљенички логори у којима би било могуће обавити компликовану операцију као што је трансплантација. Од тадашњег генералног тужиоца Ина Ране тражило се да провери локације из навода књиге Дел Понтеове.
Форензичари умешани у криминал?
Гласине у вези с трговином органима долазиле су углавном из албанских извора, али и Унмика и Кфора. Званичних саопштења и потврда, међутим, није било. Сазнања и докази остали су недоступни широј јавности и нашим државним органима јер су предмети вођени под ознаком строге тајне Унмика.
Удружења албанских породица несталих лица 2005. и 2006, међутим, покренуле су иницијативу да се провери рад иностраних форензичких тимова који су радили на Косову, пошто је постојала сумња да су неки од њих крајем 1999. били умешани у продају делова лешева који су били на обдукцији, а касније идентификовани као нестали Албанци.
Истраге полиције Унмика 2001. већином су остале јалове. Примера ради, упркос истрази о нестанку 40 особа из душевне болнице у Штимљу никад се није сазнало ништа, па ни националност и идентитет људи који као да су пропали у земљу преко ноћи. Тада на сцену, од 2003. комплетни процес форензичких анализа и испитивања, па и проблематику несталих лица преузима Канцеларија за нестала лица и судску медицину (ОМПФ), врста уговорне организације, која је дошла да ради 2001, а која је успела практично да истисне јединице Унмика и преузме све истраге, укључујући и масовне гробнице.
Године 2003. упустили су се и у испитивање логора, а с њима се повезује и афера нестанка бившег припадника ОВК, који је сам тражио да им о овим логорима проследи додатне информације. На челу организације био је Хозе Пабло Бараибара, форензичар из Перуа, чија се преписка налази у поверљивом извештају с извесним Клинтом, који је означена као „веома поверљива“, а недавно ју је објавила агенција Срна.
