Улазак снага талибана у низ авганистанских градова, а потом и у вишемилионски Кабул постао је свјетска сензација, ударна вијест свјетских и домаћих медија. Како се све тако брзо одиграло – остаје питање за мање упућене и необавијештене који су се затекли у Кабулу, и главом без обзира напуштају ту несрећну земљу. Ствари се, ипак, нису одвијале неконтролисано.
Американци су разговоре са талибанима почели 2018. године, а садашњи предсједник Народне скупштине Србије, Ивица Дачић, јавност је упознао о укључености Београда у прву фазу преговарања. Мировни преговори окончани су у фебруару у Дохи, главном граду Катара, а споразум гласи: Американци ће напустити Авганистан у наредне двије године и предати га талибанима, а они заузврат неће нападати америчке војнике нити ће дозволити да Ал каида оперативно буде присутна у њиховој земљи.
Преговарачки процес почео је претходни амерички предсједник Трамп, а Бајден наставио и привео га крају. Амерички и званичници НАТО истичу да више није било смисла да амерички војници гину за земљу коју њени становници не желе да бране. Криви су, по обичају, други.
Могући разлози повлачења
Зашто се америчке снаге повлаче – разлога је више. Губици у људству, финансијски издаци који се нису могли надокнадити експлоатацијом природних ресурса, избори за Конгрес наредне године… Могуће је да су економски разлози пресудни.
Американци се нису повукли из Ирака у којем је у току велика експлоатација нафте од америчких и британских компанија, али и од других. Први утисци – они које стварају извјештаји свјетских медијских кућа – застрашујући су. Авганистанци безглаво јуришају у америчке транспортне авионе, поједини буквално сједе на крилима авиона – током лета не могу да се одрже, падају и гину. Они који успију да се приземље на аеродроме земаља с којима су Сједињене Државе постигле договор да их приме (Канада, самопроглашено Косово, Сјеверна Македонија…) ипак су малобројни срећници у односу на оне који немају куд него да чекају шта ће им власт талибана донијети.
У том смислу, све је мање-више познато. Шеријат су Авганистанци окусили, нарочито га памте жене, којима су била ускраћена елементарна људска права. Поједини аналитичари указују да све ипак не може бити као деведесетих година, да је двадесет година одсуства талибана из власти донијело промјене, као и нове технологије којима се информације моментално преносе на било коју тачку планете, али…
Сем америчке и руска страна је преговарала са талибанима. Разумљиво, Русија не жели да се идеје радикалног ислама пренесу на централноазијске земље, некадашње совјетске републике. Много наде Руси полажу у једног од талибанских лидера који се зове Хаџи Ахмед Шале. Он је Таџик, родом из Таџикистана, говори руски, дуго је у контакту са руским војним снагама.
Најмање су забринути Американци. Авганистан и сви могући проблеми које трансфер власти може изазвати од њих су далеко. Обнова, на сиријском пијеску угашене фамозне Исламске државе, такође их не брине.
Њемачка канцеларка Ангела Меркел оцијенила је да су одлуку о повлачењу западних војника из Авганистана Американци донијели из разлога унутрашње политике.
„Настао је домино ефекат послије повлачења војника“, рекла је њемачка канцеларка, која је додала да такође „има разумијевања за америчку одлуку пошто су САД имале велики број жртава у Авганистану“.
Жртава су имали и Нијемци до мјере да су њемачки медији јавно постављали питање: „Да ли је Њемачка у рату са Авганистаном?“
Талибански лидери оглашавају се преко портпарола који истиче да су њихове снаге ушле у Кабул како би завеле ред и спријечиле хаос и да су након 20 година окупације коначно успјели истјерати странце из своје земље. Навео је и да талибани женама гарантују сва права у склопу шеријатског закона. Управо у том грму и лежи зец. Шеријат је врло строг према женама, скоро да их не третира као људска бића.
Безбедносна криза
Сигурно је да ће нови мигрантски таласи запљуснути Балкан. Стотине хиљада миграната кренуће према Ирану, па преко Турске ка Европи. У Европи их је већ 170 хиљада. Нове „ријеке људи“ кретаће се пјешице ка „обећаној земљи“.
Границе Хрватске, које су у ствари границе ЕУ, показале су се као непропусне, односно ригидне према мигрантима. То, опет, може довести до продубљивања „бихаћког џепа“, гдје се већ налази око 5.000 миграната. Недавни захтјев стигао из ЕУ према Влади Српске да се мигрантима омогући да раде на пијацама – глатко је одбијен, као и претходни, да се на простору Српске отворе кампови за мигранте.
Мигрантска криза поред хуманитарне има и безбједносну компоненту. По ријечима Нермина Никшића, министра МУП-а Унско-санског кантона, мигранти су починили преко 3.000 кривичних дјела и прекршаја. Како је са мигрантима знају најбоље у Бихаћу. Вријеме ипак чини своје.
Око 380 миграната већ је радно ангажовано, „на црно“, наравно. Бригу о мигрантима воде међународне организације, првенствено IOM (организација УН за бригу о мигрантима), али и невладине организације из Њемачке и Италије. Врти се и огроман новац, потпуно мимо институција БиХ и икакве контроле.
IOM спречава, чак и новинарима, било какав контакт са својим „штићеницима“. Истрага о паљењу мигрантског кампа у селу Липа надомак Бихаћа није ни покренута. Ко су починиоци, ко налогодавци, и коме је, уопште, одговарало да камп изгори? Вјероватно одговоре нећемо никада добити.
Тек што је корона „попустила“ нова глобална опасност у виду исламског емирата у Авганистану се појавила. Коме ће донијети проблеме а за кога ће представљати само посао – није тешко претпоставити. Међутим, поучени искуством из Сирије, велики неће овог пута дријемати, него помно пратити шта се у обновљеној исламској држави дешава.
Право питање гласи: ко ће бити бржи у смислу успостављања контроле над талибанском државом, Запад или растуће силе са Истока?
Од тога ће зависити даљи развој геополитичке ситуације.
