Свестан чињенице да се у контексту актуелних догађаја у Црној Гори, а рекло би се и свега осталог, налази у дубокој сенци црногорског сведржитеља Мила Ђукановића, премијер Црне Горе Душко Марковић на све начине покушава да остане „у седлу“, а превасходно да очува контролу над пословањем Фабрике дувана „Тара“ из Мојковца, његовог родног града. Поменута фабрика иначе важи за један од најтајанственијих привредних субјеката у Црној Гори, о чијим се тренутним пословним активностима, броју запослених или доприносу црногорском буџету готово нигде не могу пронаћи поуздани подаци.
Како би задржао доминантну позицију у више него сумњивим и магловитим пословним активностима овог скривеног драгуља црногорске црне економије, Марковић је спреман да поднесе готово све, па чак и редовна понижења која му на готово ритуалан начин сервира његов шеф и апсолутни господар Црне Горе. Тако је, по Ђукановићевом налогу, морао да прихвати да у делегацији коју је недавно предводио на разговорима са великодостојницима Српске православне цркве (СПЦ) у Црној Гори о накарадном Закону о слободи вероисповести буде и Дон Милов потрчко, потпредседник црногорске Владе и министар пољопривреде и руралног развоја (!) Милутин Симовић, као да су предмет ових разговора биле високоплодне расе стоке а не покушаји црногорских власти да отму вековне светиње СПЦ, али и министар вањских послова Срђан Дармановић, за кога нико не може са сигурношћу тврдити ни да је члан ДПС.
Даље, како би очувао поменуте пословне привилегије, Марковић константно пристаје да, иако је званично други човек ДПС, деца било кога од Ђукановићевих многобројних кумова и пословних партнера приликом запошљавања у државним институцијама буду у неупоредиво бољој стартној позицији од било ког његовог кандидата. На овај начин, Марковић фактички пристаје да ДПС и читава Црна Гора буду Ђукановићева прћија, у којој он има само улогу госта.
Да ипак није нормално да на таквој функцији трпи константна понижења без икакве реакције, ма како она била пасивна, показују сазнања поузданих кругова блиских Марковићу, према којима црногорски премијер прижељкује да масовне мирне шетње, литије и молебани ослабе Ђукановића до те мере да буде принуђен на некакав компромис са СПЦ. Марковић рачуна на то да би се ДПС у том случају неминовно поделила, и да би онда наступио као „помиритељ“ завађених страначких фракција. У то име, црногорски премијер очекује помоћ од Српске цркве и Бога, у кога, као убеђени комуниста, ни не верује.
Ако се има у виду све наведено, јасно је због чега Марковићу нико не верује, иако би део црногорске опозиције волео да га види као ново „заштитно лице“ ДПС уместо Ђукановића. Ипак, с обзиром на масовност и одлучност верујућег народа широм Црне Горе у намери да одбрани своје светиње и супротстави се вишедеценијској диктатури Ђукановића и његових сатрапа, не треба се изненадити ако Марковић и њему сличне креатуре ускоро постану само ружна прошлост, коју ће сви желети да што пре забораве.
Извор : Националист
