У тренутку кад се правна држава у Европи све чешће користи као политичко средство, а не као вредносни стуб, професор уставног права др Владан Петров за портал „Васељенска“ даје прецизну и правно беспрекорну анализу пресуде Суда БиХ Милораду Додику.

Петров отвара кључна питања, како је могуће да се у једној држави на европском путу примењује кривични акт који није усвојио парламент, већ га је наметнуо један човек, високи представник без легитимитета? Где је ту начело легалитета? Где је владавина права?

Поред критичког осврта на правне апсурде у БиХ, Петров се дотакао и унутрашњих прилика у Србији, од политичке злоупотребе студентских протеста, до опште правне и идентитетске кризе која потреса читав регион.

-Да ли ће и пресуда Суда БиХ Милораду Додику постати још једна у низу полуга политичког притиска на Србију од стране ЕУ, упркос томе што формално-правно не може имати директне последице по њен европски пут?

-Пресуда апелационог одељења Суда БиХ којом је Милорад Додик осуђен на годину дана затвора и шест година забране политичког деловања у јавним институцијама не може у формално-правном смислу да отежа европски пут Србије. ЕУ је, нажалост, довољно политичких услова наметнула Србији на њеном европском путу да није неопходно да додаје још, премда је извесно да ће званичници ЕУ и многи из региона који се „у виду заната“ баве Србијом хорски једногласно осудити експлицитно изражен став Савета за националну безбедност да Србија не прихвата ову пресуду и сматра је антицивилизацијском и антидемократском.

Ја бих се међутим забринуо за европски пут овакве БиХ, који је званично отпочео пре само нешто више од годину дана, јер како ће једна држава остварити високе европске стандарде владавине права, ако њен највиши суд баца под ноге сопствени Устав, а кривичноправни пропис донет од стране једног човека, нелегалног и нелегитимног Високог представника, учини највишим законом? Поставио бих као професор права свеколикој јавности у државама чланицама ЕУ, а пре свега мојим колегама професорима и судијама једно просто питање: да ли владавина права по најновијим ЕУ стандардима значи непоштовање основног принципа nullum crimen sine lege и nulla poena sine lege – нема кривичног дела без закона и нема казне без закона (начело легалитета у кривичном праву)?

Оставите за тренутак по страни комплексни уставни аранжман Дејтонског устава који је Анекс IV међународног мировног споразума са чијом садржином, иако је на снази пуне три деценије, нисте дужни да будете детаљно упознати? Оставите дакле по страни устав једне ваљда суверене сложене државе на европском путу. Оставите по страни да је ова пресуда донета у БиХ. Оставите, ако је то икако могуће, било какав политички и геополитички контекст по страни. Размишљајмо само као правници. Ако се кривично дело и казна за њега може прописати само кривичним законом, а закон у свакој демократској и правној држави доноси искључиво народно представништво, како је онда могуће да се у једној наводно сувереној држави кривична дела прописују политичком одлуком једног политичког човека, номинално врховног представника међународне заједнице који то у суштини није јер није легално и легитимно изабран у складу са међународним правом? Да ли би и један суд у било којој држави чланици ЕУ могао да осуди човека, при том, носиоца највише представничке функције која је израз народне суверености, на основу „кривичног закона“ који је донет без икакве демократске процедуре од стране једног човека који и сам није именован, односно изабран по законитој процедури?

Ако је на крају треће деценије 21. века у периоду када се номинално темељно ради на филигрантски прецизном реконципирању владавине права од стране релевантних међународноправних тела и организација могуће у оваквом једном чину наћи зрнце права, да не говоримо о правди јер то је нажалост одавно само апстрактни појам, да ли је онда читав тај по мени оправдани труд потпуно обесмишљен и узалудан? Да ли владавина права данас може постојати без својих кључних супстрата – начела легалитета и начела правне извесности као основних брана сваком волунтаризму и арбитрарности? Када бих сада, што овог пута нећу учинити, све ставио у контекст крхког мира без друштвене и политичке стабилности који је каква таква тековина 30годишњице Дејтонског мировног уговора чији је анекс IV Устав БиХ, онда би се могла низати и многа друга искључиво правна, а не политичка питања. А како замислити државу на европском путу без владавине права и демократије или сам ја само један просечни професор идеалиста?

-Како коментаришете то што су поједини студенти у блокади, или њима блиски кругови, индиректно подржали пресуду Милораду Додику, иако је реч о пресуди донетој супротно основним принципима владавине права? Да ли је такав став у супротности са њиховим сопственим захтевима за правном државом, којима су добили подршку јавности?

-Нисам видео да су се студенти у блокади званично огласили поводом тога, а јесам видео неке појединачне коментаре и верујем да ће они остати усамљени, а неки већ обрисани, што поздрављам. Иако се више од 8 месеци „спорим“ са студентима у блокади, не верујем да су чак и они спремни да подрже једну овакву пресуду. Прво, јер и до сада нису излазили са јединственим, ајде тако да кажем „званичним“ ставом, о националним идентитетским питањима. Друго, јер би, ако смем да се усудим да их посаветујем, то био чист „аутогол“ за њихову потенцијалну студентску листу. Подсећам да је њихов протест добио највише на популарности захваљући захтевима за правном државом и владавином права, а пошто ова пресуда нема ама баш никакве везе за овим принципима и вредностима, што је сваком иоле неутралном посматрачу белодано јасно, показали би извесну доследност у свом иницијалном ставу.

То наравно не искључује, као што већ видимо, подршку коју оваквој пресуди дају појединци чије име намерно не желим да спомињем а који су живот посветили за свој „узвишени“ материјални циљ, а то је наношење штете српском народу и његовом жигосању у свим могућим негативним својствима. Од студената у блокади, ако заиста буду одлучили да праве програм своје будуће политичке организације, очекујем да се од таквих појединаца и њиховог бешчашћа најоштрије ограде.Част и слобода идентитетске су вредности око којих ће се српски народ и сви грађани Србије тек сабирати, па ће и на неким будућим изборима то бити стратешки политички принципи и циљеви који ће увек добити несумњиво највећу подршку бирача у тешким временима којима већ сведочимо и на глобалном нивоу. То треба да имају у виду сви они који ће се можда тек појавити на јавној политичкој сцени ако желе да постану политички релевантни чиниоци. Издаја се не исплати – то им је најчистија изборна рачуница.

-Да ли се пресуда Милораду Додику, у комбинацији са политичким и правосудним тензијама у Србији, може посматрати као део шире стратегије хибридног деловања према српском народу? У том смислу, да ли су идентитетски и институционални удари којима сведочимо синхронизовани и вођени истим центрима моћи?

-Нисам склон пречестој употреби израза „хибридни рат“ или „обојена револуција“, иако то наравно нису синоними. Као професор права који готово две деценије прати више из уставно-правног, него из неког другог, на пример, геополитичког угла, догађаје на овим просторима, једно могу да тврдим са високим степеном сигурности и под пуном стручном одговорношћу: процеси на простору некадашње Југославије званично отпочети Уставом СФРЈ из 1974, а незванично на Западу и знатно пре, нису допили жељени епилог бар кад је реч о иделозима и извршиоцима те стратегије територијалног парцелисања и идентитеског затирања, својеврсног идентитеског геноцида пре свега над српским народом. Геополитичко реструктурирање које ће трајати даће нам одговор на питање хоће ли те снаге, које нису више онолико јаке као што су некад биле, али нису ни онолико слабе колико ми некад олако тврдимо да јесу, успети до краја у свом науму или ће процес дезинтеграције путем сталног распиривања етничких, верских и грађанских немира и отворених сукоба у једном тренутку бити окончан. То у великој мери ипак зависи и од нас самих.

Од Србије и њених грађана који треба да престану да се упорно деле и међу собом цепају тако да више ни породица ни најближе сродство не представљају светиње. Зависи и од држава и народа у региону. Нећемо никада живети заједно, али не смемо довека живети ни у потенцијалним и стварним сукобима неретко индукованим споља. То је моја порука и за све конститутивне народе у БиХ, а понајвише за њихове политичке елите, да схвате да смо на овим просторима мали и малобројни, да су нам мале и снаге, па да би историјски мудро било размишљати не о новим ратовима, поделама и непријатељствима, него о сабирању као добрих комшија, економских партнера и културних људи. Са или без ЕУ, у или изван ње.

Ставови изнети у интервјуу представљају личне ставове проф. др Владана Петрова

Васељенска