Председниче Академије наука и уметности, Владимире Костићу, обраћам вам се без могућности да користим пун назив институције коју нажалост представљате, јер она одавно није више српска, казала је у отвореном писму предсједнику САНУ Милица Ђурђевић.
Њено писмо IN4S.net преноси у целости:
Часни појединци постали су таоци аутошовиниста, морално оскудних и поткупљивих ликова, којима је додељен задатак да узурпирају, а потом и обезвреде организацију која би требало да представља скуп најумнијих српских глава. Да, мислим на вас. И нису ово претешке речи и грубе квалификације, напротив, васпитање ми не допушта да вам на једноставнији начин кажем шта мислим о вама и вашим недоличним изјавама.
Немам памћење инсекта, па се добро сећам да сте недавно позивали Србе да достојанствено напусте Косово и Метохију, без било какве ларме. Као да нас после фајронта истерују из кафане. И то вам је било мало, па сте у последњем обраћању јавности без задршке рекли да Косово није српско.
Пре него што наставите да Србима делите савете, морам вас подсетити да седите на трону једног Јована Цвијића. Уз његово име наводе се бројна звања и почасти, али за председника Српске краљевске академије, почасног доктора универзитета на Сорбони, једног од најславнијих балканских научника, српски сељак је највећа титула. Задивљено је описивао расположење српског домаћина, војника и ослободиоца, који након испуњења вековног видовданског сна у недрима носи грумен земље са Косова као једини ратни плен.
Очигледно сте заборавили да је и нобеловац Иво Андрић покушавао да проникне у суштину Косовског завета на којем смо опстали кроз векове.
Можда је за вашу малодушност најбоља терапија да прочитате бар неки пасус књижевнице Исидоре Секулић. Од даме Српске академије наука и уметности, могли бисте много да научите о храбрости и патриотизму. Она је поставила аксиом над којим се ви вероватно данас гнушате – „Косово, нити је престало, нити је нестало, нити ће икада док је нас.“
За српске интелектуалце преданост српском питању на Косову посматрана је као дужност и обавеза према прецима и отаџбини. Песник Војислав Илић пожалио се вицеконзулу у Приштини, Браниславу Нушићу: „Жао ми је што ћу умрети, а нећу стићи да израдим Косово“. Милан Ракић, песник и дипломата, оживео је ликове силних оклопника без мане и страха. Када је пламтео рат за ослобођење јужних српских крајева, он је напустио удобност министарства и упутио се у чету војводе Вука. Дан када је ушао у ослобођену Приштину сматрао је за највећи у свом животу. Интелектуалац неслућених размера, паришки ђак, један од најумнијих Срба тога доба, пао је ничице на тле где су се пре више од пет векова српски великаши супротставили османском освајачу.
У времену националне и државне обнове српска интелектуална елита није окретала главу од Косова. Она није са презиром одбацила историјско наслеђе свога народа, нити позивала Србију да под изговорима некаквог лажног рационализма раскрсти са својом прошлошћу.
Знам да их ви данас у свом конформизму, заваљени у фотељи топлих салона, не можете разумети. Они су се борили за оно што бисте ви данас предали. Не само да нисте достојни да са њима делите епитет српског интелектуалца, ви се не можете упоредити ни са шибицарским мангупима.
Да су њих упитали за Косово и Метохију, они би бар тражили да за узврат нешто добијемо, да нешто истргујемо, али „наумнија“ глава сматра да га треба предати за џабе, јер то је „омча која нас дави.“
Оставише нам милијарде дуга, задужише и нерођене праунуке, и то није терет за будућа поколења, а за Косово и Метохију кажу да је бреме?! Па ако је бреме, што нам га узимају?!
Косово јесте наше, али ви нисте. Зато је време да напустите место на које су вас довели. Достојанствено.
