КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ СРБИЈЕ И ДИЈАСПОРА КАО ЕЛЕМЕНТИ ДИПЛОМАТИЈЕ

Апстракт: Материјално и нематеријално културно наслеђе је важно за било који народ и државу. Како у савременим међународним односима тако и у спољним пословима, важност културног наслеђа додатно добија на значају захваљујући чињеници да нема само вредност и предност за одређени народ и државу већ и међународни значај, са одређеном препознатљивошћу и уважавањем. Самим тим, културно наслеђе је предмет и унутрашње политике, посебно културне политике, али и спољне политике званичника на власти у одређеној држави. Тако, културно наслеђе постаје и елемент дипломатије где највећу важност имају дипломате који се баве културном дипломатијом, поред незаобилазне економске дипломатије. Међутим, важна спознаја и карактеристика културног наслеђа је да оно не постоји само на територији суверене државе, већ и у иностранству. Такав је случај и са културним наслеђем државе Републике Србије у иностранству. Имајући ту чињеницу у фокусу, важан елемент дипломатије неспорно су и расељени људи у дијаспори са њиховим културним мисијама и добрима. У њих се свакако могу уврстити и већ постојећа културна добра. Најзад, дајући свој доприност првенствено култури и уметности, али и осталим сферама културне индустрије и културном капиталу, заправо културном наслеђу једног нарада, важан и неизоставан допринос даје и дијаспора.
Кључне речи: Култура, културно наслеђе, држава, Република Србија, дипломатија, културна дипломатија, дијспора

Културно наслеђе Србије и дијаспора као елементи дипломатије

Не тако давно представљен је нацрт Стратегије развоја културе као покушај Министарства културе Србије да се дефинишу карактеристике феномена идентитета за Србију. Потреба да се говори о идентитету у оквиру културне политике је у линији са конзервативним, десно оријентисаним европским владама. Критеријуми су језик и књижевност, свест о историјској и религијској припадности, обичаји, стил живота, посебни облици знања духовне историографије, модели менталитета, и цео свет личних перцепција народа о самима себи. Централно место заузима наслеђе а главне карактеристике српске културе се препознају као словенске, византијске и старо-балканске, херојске и европско-просветитељске.

У сличном истраживању Срби би били ближи Грцима и у томе би вера играла важнију улогу него у другим европским нацијама што је производ историјских и политичких околности у којима се идентитет формирао у односу на освајаче (отоманске и аустро-угарске). Тражење идентитета у оквиру религије је посебно проблематично за социологе зато што би то значило изостављање доприноса култури од стране Срба католика. Као пример диверсификације у култури, политици, и идентитету можемо да узмемо еволуцију језика након распада Југославије. Ту постоји више од једног језика а тиче се изградње идентитета на основу креирања културних индивидуалности. Културно наслеђе је важно зато што језик и религија нису довољни за формирање националног идентитета.

Национални идентитет се формира кроз културни. Не постоји ни једна нација у историји која је постигла важан степен националног идентитета без показивања, развоја, и потврђивања свог културног идентитета. Овим се указује на важан аспект размишљања о културним вредностима које су обликоване националним идентитетом. Вољно стремљење према националној димензији разумевања свакодневног развоја би било деструктивно у поређењу са културом и коначно би је разорило. Симбол незреле или слабе свести и идентитета је потреба да се такав идентитет нагласи по сваку цену. Постоје етнолози и антрополози који сматрају да је случај Србије нешто посебно. Постоје фактори који су, из историјских и политичких разлога, другачији у Србији него на другим просторима.

Разматрање теоретских дискусија колективног идентитета током друге половине двадесетог века није привукло пажњу само академских кругова, него је утицало и на стварање политичког дијалога који је одредио свеукупни јавни живот у скоро свим мултинационалним друштвима без обзира на постигнути ниво друштвено-економског развоја. Друштвени плурализам модерних друштава, узимајући у обзир све масивне токове миграција, иницирао је преиспитивање одрживости, и традиционалних дефиниција и културног идентитета, као и различитих транснационалних концепција које су се најчешће стварале идентификацијом етничке припадности и држављанства. Настојање да се постигне културни плурализам се негативно одражава на демографску диференцијацију. Ово интензивира потребу за квантитативним истраживањем демографских карактеристика популације кроз колективну припадност, али и преиспитивање методолошких решења етно-статистичких евиденција, почевши са дефиницијама, категоризацијом, и статистичком класификацијом све до методе сакупљања и објављивања коначних података. Пописи становништва чине базу за етно-демографске студије популације у Француској и Србији у којима су различити теоријски концепти етничког идентитета произвели различите приступе у етно-статистичкој пракси која се односи на цензус тј. прикупљање података. Иако су биле на путу формирања савремених етничких структура и диверсификација етно-демографских токова, Србија и Француска су биле под утицајем бројних сличних фактора, а кључну разлику чини неоколонијални и имиграциони карактер данашње Француске у односу на историјски наслеђену и геополитички одређену етничку структуру Србије. У том смислу, теоријско разумевање етничког идентитета популације у Србији и Француској је прошло кроз различите фазе еволуције и зауставило се на супротним позицијама њихове сопствене статистике. У науци о демографији приоритет у сакупљању података је најчешће истицан заједно са класификацијом и анализом података. Са друге стране, друштвене науке налазе приоритет у планирању истраживања или дефинисању предмета истраживања и усмерене су на циљ истраживања.

Одговорност за дефинисање и категоризацију елемената колективног идентитета у званичној статистици често захтева посебне мере опреза када се користе извори и када се користе доступни етно-статистички подаци у демографском истраживању, посебно у дефинисању државне политике која би могла директно да утиче на правну, политичку, економску и свеукупну друштвену позицију популације. Остаје отворена дилема о међусобним односима који преовлађују у теоријском концепту етничког идентитета и званичних статистичких пракси на примерима Србије и Француске. Поштујући важност друштвено-психолошких корена етничке припадности, примордијализам обезбеђује објашњење трајне еничке повезаности, међутим, не даје одговор на питање зашто је колективни идентитет постао промењљива категорија и зашто нови колективни идентитети настају међу биолошки и културно различитим групама. Примордијалистички поглед са једне стране, минимизира утицај историјских и друштвених околности које могу истовремено да конструишу и разарају, тј. јачају и слабе колективне идентитете, док, са друге стране, истиче важност биолошког и културног наслеђа, приписује националном идентитету.

Конструктивизам, са чврстим аргументима, истиче важност друштвене конструкције етничког идентитета, његову промењљивост и флексибилност етничких граница; док инструментализам третира етничку припадност као рационалан избор. Последице ових приступа могу да буду статички елементи слабљења колективног идентитета (религија), етнички трансфер, и појава над-националних концепција. Овде се можемо надовезати на појам мултикултурализма као идеологије а који се може посматрати у демографском и политичком контексту.

Савремене земље, посебно оне најразвијеније, у ери глобализације су изложене таласима миграција различитих културних и етничких карактеристика. Идеал хомогености коме оне теже не би никад могао да се спроведе, и модел асимилације је, још од седамдесетих двадесетог века, генерално обележен као нереалан, непотребан, и нефер. Глобализација је време које, упркос дисбалансу, примењује много интензивније слабљење граница и уклањање препрека у односу на било који претходни период у историји. У том смислу, неколико процеса и промена може да се истакне у развијеним демократијама западне Европе које су директно повезане са глобализацијом, и представљају стварни опстанак мултикултурализма. На првом месту, глобализација компликује културни плурализам у великом броју земаља производећи тзв. турбулентну миграцију која на прво место ставља проблем интеграције повећаног броја новодошлих са различитим културно-етничким припадностима. Глобализација је умножавање културно-етничке разноврсности у развијеним националним државама коју прате интензивни културни захтеви, тј. захтеви за препознавањем етничких идентитета, што резултира у умножавању очекивања према либерално-демократској држави у испуњавању захтева у погледу рестаурације културног идентитета.

Сам период глобализације карактерише одређена врста парадокса – са једне стране, постоје јаки процеси глобалног уједињавања док се, са друге стране, издвајају и предњаче у одређеним заједницама. Постоји растућа потреба, захтев, и индивидуализам у модерном друштву, али и фрустрација због недостатка безбедности која проистиче из недвосмислених места у друштвеним структурама. Према томе, не треба да буде изненађење рестаурација традиције и јачање етничке националности што је супротно очекивањима теорије модернизације. Усмереност није на слабљењу одређених националних припадности, него, парадоксално, у доба глобализације ово је један од начина у којима глобализација доприноси снази и присуству мултикултурализма употребљеног у демографском, и још више у дескриптивном смислу. Обнова и повратак етничке припадноси у последњим декадама двадесетог века, а обоје је повезано са миграцијом и повратком национализма територијално концентрисаних мањинских група на територији националних држава. Реч је о такозваним етничким групама у првом, и националним мањинама у другом случају. Упућени типови који су послати националној држави путем имиграната се обично разликују од типова које држава упућује националним мањинама. Прво је углавном о обезбеђивању интеграције у друштво и прихватању чланова етничке групе као пуноправних, и препознавање и поштовање разлика у културним вредностима и специфичностима идентитета на нивоу закона и институција државе. Националне мањине најчешће теже очувању и унапређењу самоуправљања и аутономне позиције у односу на националну државу. Промена граница демократског држављанства, природа политичког идентитета, у светлу односа према мултикултурализму, кључна питања која актуелизују глобални контекст су турбуленција миграција и јачање такозване микро-нације на суб-државном нивоу.

Парадокс мултикултурализма у смислу права и слободе

Англо-саксонски модел капитализма дефинисан слободним тржиштем, финансијским коцкањем, и јефтиним кредитима ударио је у зид током претходне године. Компаније за финансијско спасавање, национализација и регулација су задали јак ударац идолатрији слободног тржишта. Ипак, веома мало је речено о дубљим афинитетима ових институционалних политика наспрам судских и политичких стратегија, или ширих последица колапса нео-либерализма.

Успон неолибералног капитализма се поклопио са појавом следећих важних трендова: хуманитаризам, космополитизам, и пост-политички обрт. Да ли бисмо могли да успоставимо везу између никад моралистичке идеологије и економске институционалне политике? Одговор би могао да буде недвосмислено потврђен. Када је реч о националном нивоу, би-политичка форма моћи је повећала надзор, дисциплину, и контролу живота. Моралност (и закон) су увек припадали доминантном поретку, пошто су блиско повезани са формама моћи која се карактерише одређеним епохама. У скорије време, међутим, закон је мутирао: ако је претходно представљао врсту одбране од моћи, данас је то модалитет његовог функционисања. Ако права изражавају, промовишу, и легализују неку индивидуалну жељу, онда постају контаминирана нихилизмом жеље. На међународном нивоу, међутим, модернистичка изградња је ослабљена у тенутку када је крај процеса деколонизације и релативан пораст моћи земаља у развоју довео до стварања могућности за успешну одбрану сопствених интереса. Западна хегемонија је покушала да поново наметне економске, културне, законске, и војне политике.
Ако неко може да каже да је глобализовани капитализам економски уједначио свет, политичке, правне, и економске стратегије су конструисале заједничке симболе, идеолошки и институционални оквир. Овај тренд убрзава поновно истицање важности међународног закона и институција, локалних и међународних , и глобалног цивилног друштва. Људска права су усуд постмодернизма и пораз идеологије. Они уједињују, бар на површини, (делове) левих и десних, севера и југа, цркве и државе, министара и бунтовника.

У одсуству политичког плана за ову нову економску, друштвену, и политичку конфигурацију, космополитизам, древна филозофска идеја, је мутирала у космополитизам који је промовисан као Кантово обећање вечног мира. Космополитски капитализам је представљен као глобализација са хуманим карактером: космополитизам хуманизује капитализам, ублажава нежељене ефекте глобализације, и ограничава опресивне тоталитарне режиме.
Упркос овоме, многе сумње нису решене. Ако смо прихватили да је заједнички поглед на свет класа, онда се и идеолошки и национални сукоби завршавају? Очигледно не: то значи да људи, са једне стране, немају генерално значење, или да овај термин описује радикално различите појаве. Међутим, ту постоји још нешто: људска права су можда најважнија либерална институција. Са једне стране, либерална правна и политичка филозофија доживљава велики пад. Две стотине година друштвене теорије и три главна континента мисли уопште не улазе у анале закона: Хегел, Маркс, и дијалектика борбе, Ниче, Фуко и моћ; психоанализа и субјективитет. Последично, напредно законодавство се враћа у деветнаести век, модернизовање друштвеног уговора између оригиналних позиција, категоричког императива идеалног говора, стварни одговори, и појединци који имају потпуну контролу над њима самима.

Криза економског модела нам даје јединствену прилику да испитамо тоталитарност аранжмана креираног после 1989. године. Најбоље време да се демистификује идеологије је када она доспе у кризу. У том смислу, то се подразумева, скоро као нешто природно, и невидљиве премисе модела избијају на површину и постају ометане, и по први пут могу да се разумеју само као идеолошка конструкција. Свака од главних тема у теорији о људским правима мора да буде препозната.

Култура и дијаспора као значајни део јавне дипломатије

Појављује се мултикултурализам као јак симбол кризе пројекта модерности. Заправо, основне категорије овог пројекта – филозофске, политичке и друштвене – упитне су, понекад изгледају грубе у потрази за мултикултуралним идентитетом, а нарочито кроз захтев који укључује право на диверзификацију, и то у самом срцу пројекта. Успостављање модерности као права на диференцијацију и мултикултурализам, превазилази специфичности сваког појединачног националног контекста и представља савременим друштвима јасан изазов цивилизације. Дијаспора се може укључити у ширење свести о културном и историјском наслеђу кроз полугу туризма. У савременој култури нема сумње да је туризам као високо профитабилна, динамична и пропуларзована привредна грана модерне економије све значајнија. Овај значај је несумњиво повезан са све већим бројем људи који као туристи посећују различите земље и нације, као и њихове културе. Основни етос мултикултурализма заснива се на увиду у којем су једнако вредне све културе, па према томе етноцентризам треба оптужити за све оне који бирају културу, културну баштину или морал и друштвени поредак у односу један према другом. Увођење нових култура, истраживање постојећих омогућило је туризму значајну улогу у дипломатији, економији и политици. Туризам спаја културе и нације, и овде наша дијаспора може несумњиво да одигра значајну улогу лобирајући за своје земље у иностранству. Неке културе значајно доприносе знању, политици и култури из других култура. Путем одређених дестинација и људи који их представљају, туризам ће, уз помоћ наше дијаспоре, помоћи у брисању свих сумњи и разјашњавању погрешне концепције да нације имају један од другог.

Туризам је значајан део културе, а кроз културу је и предмет интересовања дипломата. Недвосмислено је познато у туризму, али и у науци о међународним односима, посебно у међународним економским односима, уз међународне културне односе, који је културни туризам од великог значаја. „Културни туризам је туристички избор који образује људе о аспектима уметности, архитектуре и историје везаних за одређену дестинацију“.Наравно, важност културног туризма је слобода избор који је најчешће присутан код људи који се појављују као туристи.
Имајући у виду горе наведено, туристи који путују широм света и посећују различите туристичке дестинације, као грађани њихових земаља, у циљу пружања помоћи њима на путу, имају дипломатске дипломатско-конзуларне представнике. То нису само конзуларне услуге по различитим питањима, укључујући и ванредне проблеме. Постоје случајеви када се туристи из неке земље сусрећу са неким знаменитостима или догађајима са дипломатама земље пријема. Међутим, то је по дефиницији примарни ангажман дипломата који се баве културолошком дипломатијом. Важан аспект ангажовања културних дипломата у сфери туризма свакако представља слику одређене државе и њених грађана. У том контексту, ми нисмо изузетак, јер је нови имиџ Србије свакако важан. Стога је за културне дипломате најважнији ангажман у области културе, уметности и спортског образовања. Поред тога, културнi аташеи представљају људе и државу у амбасадама и конзуларним представништвима, не тако често у културним центрима који су предмет билатералних споразума од стране званичника две пријатељске земље.

У случајевима када држава има своје културне центре у земљи пребивалишта, понекад се називају културно-информативни центри (као што је Културни центар Србије у Паризу), ово су места за повремене сусрете не само са туристима и представницима културе, већ и са са разним дипломатима. Отуда је туризам један од најзначајнијих делова културе, тако и уметности. Туризам је саставни део јавне дипломатије. У сврху усмеравања међународне културне размене, културне индустрије и културног капитала, ангажовање културних аташеа од великог је значаја за сваку државу и државу у савременим међународним односима.

Поред положаја и значаја међународних организација као што је Светска туристичка организација, која је у посебном фокусу сваког дипломата, посебно економских и културних аташеа, вреди поменути сваку националну туристичку организацију. До сада је Светска туристичка организација најважнија јер прати и усмерава све што се тиче туризма, а потом и националних туристичких организација, јер оне држава чланица имају посебну енергију јер се баве процесима доношења одлука и истовремено спроводе културне активности политике везане за туризам и туристе. Због тога је број посета најважнији показатељ атрактивности земље и културе људи, али и туристичке понуде где остварени профити представљају важан део рада националних економија. Дакле, синергија културе и туризма ће у веома блиској будућности представљати важно поље не само привреде, већ и дипломатског ангажмана који ће дефинитивно достићи значај пружајући дипломатама улогу актера јавне дипломатије у процесу глобализације, што је неизбежна последица повећања туристичке понуде и све већег броја туриста статистички регистрованих не само у Републици Србији већ и широм света.

Закључак

У садашњим условима, туристичка активност, као и његове комплементарне активности, у синергији са културним туризмом, директно утичу на економски раст и повећање запослености сваке земље, посебно на локалном нивоу. У динамичним, глобалним туристичким трендовима, култура и богато културно наслеђе европских земаља постале су веома важан фактор који одржава виталност конкурентности читавог европског туристичког производа у растућој конкуренцији на светском нивоу. Ова врста туризма је важна због својих вишеструких позитивних социо-економских импликација, али такође пружа финансијску подршку за очување, ревитализацију и промоцију културног и историјског наслеђа уз заједничке напоре дијаспоре, осигуравајући финансијску независност институција и организација културе и утичући на процес децентрализације културе. Туристи као посетиоци доприносе популаризацији културних атракција. Поред тога, локално становништво подиже свест о културним вредностима дестинације. Затим, интересовање туриста за различите аспекте локалног аутентичног начина живота промовише рестаурацију скоро заборављених аутохтоних традиција. На дуги рок, међутим, неопходно је избећи комерцијализацију културног и историјског наслеђа. Ово угрожава репутацију културно-историјске дестинације и додатно стимулише масивност посета, као и опасност од девастације. Због тога, веома пажљиво треба приступити експлоатацији ове робе као ресурса за туристичку понуду.

Током више од две деценије ангажовања у дефинисаним шаблонима стратешког развоја у земљама, сви схватамо да мудрост једне земље лежи у правилној дефиницији стратешке филантропије. Ипак, то није само дефиниција него је и важно питање. То је читав концепт, правило континуитета (квалитет и квантитет), којим се једна земља одређује у односу према стратешким потенцијалима свих патриотизама и филантропије, у свом односу према појединцу – и филантрописта према својој сопственој земљи. Стога нас ово доводи до дубљег личног питања за сваког од нас, а то је: шта могу да урадим за своју земљу? Без пријатеља, ми не можемо да будемо мудри са непријатељима. Треба да окупимо и укључимо све напе људе који не живе у својој матичној земљи и заједно искористимо огроман потенцијал који као држава и народ поседујемо како бисмо заштитили и уједно и промовисали своје културно и историјско наслеђе.

Доцент др Љубица Васић

Литература:

• America, уредници Драган Бошковић и Марија Лојаница, Филолошко-уметнички факултет, 2017, Крагујевац

• Bound, Kirsten, Racher Briggs, John Holden, Samuel Jones, Cultural Diplomacy, Demos, 2007, London

• Дашић, Давид, Дипломатија – Економска, мултилатерална и билатерална, Универзитет Браћа Карић, 2003, Београд

• Ђукић-Дојчиновић, Весна, Културни туризам – менаџмент и развојне стратегије, Клио, Београд, 2009

• Ellman, Richard and Charles Feidelson Jr., The Modern Tradition – Backgrounds of Modern Literature, Oxford University Press, 1965, New York

• Фуко, Мишел, Археогоија знања, прев. М. Козомара, Београд, Плато, 1998

• Jameson, Frederick, Postmodernism or the Cultural Logic of Late Capitalism, 2005, Duke University Press

• Паић, Жарко, Политика идентитета (Култура као нова идеологија), Издања Антибарабрус, Загред, 2005

• Parenti, Michael, Ethnic and Political Attitudes, Arno, 1975

• Parenti, Michael, Land of Idols: Political Mythology in America, 1993, St. Martin’s, London

• Рикер, Пол, Сопство као други, превео Спасоје Ћузулан, Јасен, Службени лист, СЦГ, Београд, Никшић, 2004

• Walcutt, Charles, Child, American Literary Naturalism, A Divided Stream, University of Minnesota Press, Minneapolis, 1956