Јављају шиптарска гласила, а преносе грчка и српска, да је углављено да тзв. Бивша Југословенска Република Македонија зарад општег добра промијени назив у тзв. Републику Нову Македонију. Послије двије деценије верге око назива које би задовољило све утицаје, Јужна Србија ће, изгледа, бити крштена наново. Грчка влада засад демантује ову вијест, али чињеница је да се преговори воде и чини се да овај пут рјешење неће изостати.
Тим прије што дан касније шиптарски језик постаје други службени језик у таквој Македонији. Ужурбано се мијењају уличне ознаке, кажу очевици. Остварује се Тиранска платформа због које је срушен Никола Груевски.
Да ли је Нова Македонија ново име или ће Грци остати истрајни у захтјевима да нови назив има географски предзнак, мање је битно. Битније је то што БЈРМ прелази у нову фазу свога постојања и што очигледно постаје држава два равноправна народа.
Ова творевина, настала само на оном дијелу историјске области Македоније који је од Турака ослободила Краљевина Србија, на прекретници је. Формализује се и као шиптарска држава, а не само држава македонских Словена, а заузврат гради компромис с Грчком око имена, уколико се испостави да су Грци на ново име пристали. Суштина компромиса је у учвршћивању америчког интереса у вардарско-моравском коридору. Македонија коначно добија прихватљиво име, тј. неоспорен међународни статус, а Шиптари се легализују као контролна полуга америчке стеге.
Има ли овдје Срба
Укратко, нема.
Док су друге чланице балканског савеза које су 1912. и 1913. учествовале у ослобађању и подјели турске Македоније задржале посјед над дијеловима које су им том подјелом допали, Србија је свој дио комунистичким стварањем нове македонске нације изгубила. У Београду не сједи нико коме пада на памет да чачка мечку и бави се Македонијом. Јужна Србија се попела чак до Ниша, и то је успјех авнојевског процеса разградње Српства.
Ипак, пошто се на овом блогу не заступају ставови окупиране него слободне Србије, треба подсјетити на то да је новокрштена Нова Македонија настала као дио стратегије расрбљавања и да је ово што се Македонцима дешава нешто што се деси сваком производу којем је истекао рок употребе. Баци се или се рециклира.
Дакле, у Пиринској Македонији живе Бугари, у Егејској Грци, док Македонци живе само на оној трећини историјске Македоније која је 1912. била Јужна Србија. Испада да су Срби ослободили македонске Македонце, а Грци и Бугари македонске Грке и Бугаре. Испада да Македонаца има само до онде докле је ослободила српска војска, а да преко тога живе Бугари и Грци.
Па, да ли су ти Срби били луди па ослобађали страни народ од страног завојевача?Данас испада да је било боље да су стали на Куманову и пустили Бугаре до Охрида. Или Грке, свеједно.
Нису били луди. Ослобађали су православну, словенску браћу која су одбила да то остану. Ширили су државу на рачун Османске империје под чијим су јармом живјели Словени Македоније. Спорно је и за веће историчаре од мене то којег је народног идентитета било шаролико становништво Македоније прије ослобођења 1912., али није спорно то да без напора Србије, па и Бугарске и Грчке, оно не би било ослобођено. Није спорно ни то су идентитети били спорни у неким дијеловима, док у другим нису. Није била спорна чињеница да у сјеверним дијеловима, у Пологу, по Шар-планини, у Мијачији, око Скопља и Куманова, доминирају Срби, ако су и губили присуство што се ишло јужније.
Посебност (Славо)Македонаца
У ствари, говорићемо о посебности не Македонаца, него народа који данас носи то име, у недостатку прикладнијег.
Зачетник идеје о посебности Славомакедонаца од Срба, Бугара и Грка, Бугарин Крсте Мисирков, је више пута и сам драстично мијењао став о томе. Други, који су и пристајали на одређене атрибуте етничке посебности македонских Словена крајем 19. вијека, дакле, прије друштвеног инжињеринга који је услиједио, нису уопште признавали свијест тог народа о било каквом “македонском“ атрибуту.
Кад говоримо о Македонији прије подјеле 1912., она се нипошто не смије ограничити на авнојевске границе, којима је данас ограничена тзв. македонска нација, нити прича о поријеклу и идентитету њених народа може почети 1945. Македонац представља становника историјске области Македоније, прије свега, а велико је питање да ли је и један дио македонских Словена икада у историји прије 1945. сматрао себе Македонцима у етничком смислу. Велико је питање колико је свијест о Македонији међу њеним Словенима уопште постојала послије пропасти Ромејског царства. Македонија је, подсјећам, најдуже била управна јединица римских царстава, у разним облицима, а као концепт тешко да је постојала ван административног контекста.
Што се тиче такве Македоније, она је раскршће војних похода, политичких и културних ширења, економских протока, од кад зна за себе. Туда нема ко није прошао, и нема ко није остао. Природно је да у таквој једној области, гдје је постао или остао и Филипов Македонац, и Трачанин, и Илир, и Персијанац, и Латин и Грк, и Јеврејин, и и Јерменин, и Цинцар, и Турчин, и Словен, и Бугарин, и Србин и Печењег, и Шиптар, обликује другачији културолошки склоп, него, рецимо, у Источној Херцеговини.
Али да је коријен македонске нације у тој оквирној различитости од околних народа, па чак и да су и накнадно морали наћи назив за ту посебност, могло би се то некако и прихватити. Формирају се заједнице спонтано, па понекад тек кад одлуче да су заједница, онда се крсте неким заједничким именом, чак и ако се никад прије нису тако звали. Међутим, природно је да тако посебна заједница има центар у Солуну, Охриду или Серу, гдје је жариште етногенезе становништва македонске области. Са Скопљем или Кумановом концепт Македоније историјски има врло мало везе. Чак и ако је постојала македонска посебност, није могла да постоји у Куманову, или Пологу, него ближе центрима историјске Македоније. Није могла, с друге стране, да постоји ни у струмичком крају.
Изгледа да македонска посебност није заснована на етногенези, на историјском наслијеђу, на сродности народне културе, језика, него на границама које је на југу успоставила војска Краљевине Србије, а на сјеверу комунисти. У реду, то није никакво чудо, већина граница су такве, али онда не треба причати ни о каквој посебности, осим по држављанству. Питање је колико су Македонци створили државу, а колико она њих.
Антисрпски подухват
Откуд онда да се македонска посебност манифестује и демонстрира кроз државотворност тамо гдје је те посебности могло бити понајмање? Стога што заједнички именитељ чинилаца који су градили македонску посебност и државност није била органска потреба македонског народа, него штета коју тај подухват наноси Српству.
Дакле, искориштен је географски атрибут за обликовање нације која, чак и ако има неке посебности, има врло слабе везе са тим географским атрибутом, тим прије што постоји на периферној трећини географске Македоније. Али постоји само на оној периферној трећини која је припадала Србији. У грчкој и бугарској Македонији, државе Македоније и државних Македонаца нема.
Чињеница да је та држава створена на територији Србије не би можда била довољна да поткријепи тврдњу да се ради о подухвату усмјереном не ка бољитку Славомакедонаца него ка штети Срба, да на то не указује и антисрпска политика спроведена послије 1945. на територији југословенске Македоније.
Познате су чињенице агресивне политике македонизације Срба јужно од Шаре, насилне промјене идентитета и, на крају, откидања дијела Српске православне цркве, праћеног насиљем над свештенством. Јасно је да у македонизацији није ријеч о пуком стварању новог националног идентитета него о уништавању оног старог, српског, и да је ово друго било циљ, а оно прво само оруђе. Да је циљ био буђење и уобличавање неког потиснутог македонског идентитета, то би важило и за македонске дијелове Бугарске, Грчке и Албаније, а не само за српску Македонију. Међутим, не, Македонац може имати државу само на српској земљи, на бугарској је он Бугарин, на грчкој Грк и ту нема врдања.
Македонци су у недостатку снаге аргумената о посебности посљедњих деценија инсистирали чак и на идентитету којим се везују за античку Македонију. Све што је могло послужити сврси одсрбљавања, ископано је и искориштено, јер то је, као што рекох, и био циљ македонизације.
Унутар антисрпског контекста, циљ и јесте постати нешто што није Србин. Напуштањем Српства мијења се и антисрпски контекст, и ту наступају проблеми који са Српством немају везе, а које Македонци не могу сами ријешити јер само њихово постојање је климаво ван антисрпског контекста. Ријечју, ван краткорочног циља да не буду Срби, они не посједују довољно јаке и самосталне стубове сопства на који се могу ослонити у ситуацијама који са тим циљем немају везе. Престали су бити Срби, а нису постали ништа чега се могу са сигурношћу држати. Ако су ти највеће националне личности Бугари Гоце Делчев и Јане Сандански, јеси ли ти Македонац или Бугарин? Делчев се није борио за независност Македоније, него за њено припајање Бугарској, као и други ВМРО-вци. Сандански је ту под утицајем љевичарских идеја врлудао и тражио и другачија рјешења, и његови су повремени ставови можда и коријени македонског национализма. Или, боље речено, новомакедонског, јер је управо Сандански 1912. ушао у сарадњу са дебарским Шиптарима, а против Србије, нехотице наговијестивши и данашњи новомакедонски савез.
Антимакедонска платформа
Стога није чудо што се платформа за реорганизацију македонског пројекта гради у Тирани, престоници стране земље која има недвосмислене територијалне претензије према БЈРМ. У Новој Македонији, Шиптари постају и кумови и домаћини.
Није чудо ни што диктат из Тиране може да промијени читаву суштину постојања државе таквог народа. Нисте је ви створили, нећете се ви о њој ни питати. Хвала вам што сте се одсрбили, што сте промијенили презимена, окрњили Српску православну цркву, али сад кад сте тај дио посла обавили, ми ћемо вам рећи за шта нам даље требате и како даље да се понашате. Па, нисте ваљда мислили да имате државу ради свог интереса? Такав је отприлике став твораца Нове Македоније према својим Македонцима.
У реду је да они који себе сматрају Македонцима посједују свијест о различитости од Срба, односно Бугара. На крају крајева, оно си што мислиш да јеси. Није у реду одбијати да разумијеш како си постао то што тврдиш да јеси, и изнад свега, зашто си то постао. Зашто си то постао међу Србима, а ниси међу Бугарима? Зар је онај у Благоевграду мање Македонац него онај у Делчеву? Зар је на двије стране Галичника различит народ? Ако сте народ свјестан себе као национално-етничке заједнице, зашто постојите само у оном дијелу историјске Македоније који је српска војска ослободила, док вас као политичке заједнице нема у највећем дијелу онога што је Македонија хиљадама годинама?
Не, није више битан обзир према Србима. То је испричана прича. То је прекинуто кумство. Ко каже да није Србин, тога би стратешки погрешно било и својатати. Јер шта ће ти неко ко није на твојој страни? Македонци су давно одлучили да не буду Срби. То је у реду.
Авнојевска Србија је окупирана бар колико и Македонија, тако да Македонци ни према њој не треба да имају обзира. Срби као народ су толико физички ослабљени ратовима и издајама да се судбином Македоније, опростићете, немају кад бавити.
Али кобно је негирати да Јужна Србија, земља на којој је створена држава Македонија, није одсрбљена зарад постојања македонске нације и успостављања њиховог посебног идентитета, него управо обрнуто. Кобно је јер онда не знаш коријене и суштину свог постојања, које си приче дио, које си стратегије елемент, којем си циљу средство, те се пренеразиш кад те предају Шиптарима исти они који су те “ослободили“ од Срба. Кобно је кад не знаш одакле си пошао, јер не можеш знати ни куд ти је најбоље да идеш. Мислиш да се нешто мијења зарад или противу твојих интереса, а у ствари, само прелазиш из фазе у фазу истог антисрпског плана.
Да, мени је жао што су Македонци престали бити Срби и зато ово пишем. Али важније је опомињати на овакве процесе, да би се престали понављати. Од 1945. се одсрбљују по Београду, по Цетињу, тако да одсрбљавање Македонаца није више стратешки проблем, него само историјска лекција. Српски стратешки проблеми су много ближи, али су се много приближили баш усљед губљења битака као што је Јужна Србија, тј. Македонија.
Одсрбљавање Македонаца је, међутим, проузроковало итекако значајан македонски стратешки проблем.
Владан Ивковић
Извор: srbist.com
