Нова С је већ на новом задатку и могло би се са правом рећи, на висини задатка да одбрани своју месецима неговану лаж. Медиј, који је први прискочио у помоћ блокадерима, наводно жељан правде и истине, сада, када се до те истине дошло, даје све од себе да првопласирану тезу о одговорности искључиво државе задржи као једину могући.

У чланку „Правосуђе у раљама режима и пропагандне машинерије“, Нова С тврди како „председник већ дуже време има пик на тужиоце и судије који су уз блокадере и да то ради из страха да би они могли заиста почети да раде свој посао.“ У чланку који је школски пример замене теза и скретања пажње јавности са кључног елемента истраге, до ког је јавност дошла захваљујући храбрости једног адвоката, а не вољом тужиоца – изоставља се кључно питање – шта ради тај тужилац који је предмет одбране са особом која би по свим правилима требао бити предмет истраге?

Наиме, на фотографији која је подигла јавност на ноге, и то не само јер специјални тужилац Младен Ненадић који води истрагу о предмету надстрешница наздравља са онима који руше државу, него јер се на истој фотографији налази и Небојша Бојовић, особа која је као председник скупштине Инфраструктура железнице потписао извештај којима се усваја да су сви радови завршени на Железницама Србије у периоду од 1. јануара до 30. јуна 2024. године, укључујући и радове на надстрешници и да се пуштају у рад.

Једна од бројних спорних тачака, које Нова С не истражује, јер почетни наратив мора да се испрати, будући да свака истина може да угрози блокадерски покрет, па самим тим и њихову „истину о одговорности“ јесте и то да је овај извештај, по налогу Загорке Доловац, изузет из предмета истраге.

Нова С у наставку текста инсистира да је „Ненадић већ годинама на удару, а сада посебно јер је предмет надстрешнице добио димензију политичке оптужбе“, те да је „незгодно што би могао да почне да ради свој посао“.

Да је Ненадић заиста желео да ради свој посао, Небојша Бојовић који је као председник скупштине инфраструктуре железнице, не би био избрисан из предмета, нити би кључни документ био изузет. Не би било потребе да се јавност о свему овоме обавештава преко друштвених мрежа, не би било спорнЕ фотографије, а ни чланка којим се из петних жила брани један тужилац.

Занимљиво је да се у чланку Нове С такође не помиње ни да је предмет, такође по налогу Загорке Доловац, без икаквог образложења и правног основа отет из Вишег јавног тужилаштва и додељен Тужилаштву за организовани криминал, иако у њему нема елемената организованог криминала, додуше све до овог момента, јер имајући у виду начин прикривања истине и све актере са слике и самог предмета заиста се назиру елементи организоване активности.

Оно што је суштински спорно није само то што се кључне чињенице које откривају истину прећуткују, већ што се свесно гради наратив у коме су сви који указују на то проглашени за „режимске плаћенике“. По тој логици, испада да је режим тај који руши сопствену верзију истине и тражи сведоке које његови тужиоци прикривају. У поставци чланка који се на крају своди на политички прогон, иако тужилац није део политичког система, односно не би смео бити, нема ни елементарне логике, само понављање теза – у које би ваљда после хиљаду пута понављања требало неко да поверује.

Када адвокат открије документ, он постаје „непријатељ“, када јавност тражи објашњење – постаје „машинерија“. Једино је тужилац Младен Ненадић, који не истражује човека с којим наздравља, у тој конструкцији представљен као жртва.

Весна Веизовић / Васељенска