„Људи који нису ништа знали о српском народу, више пута су ме питали зар ме није страх да се крећем међу људима за које они мисле да су дивљаци, док је, уствари, сасвим супротно. Ја бих се осећала сигурније шетајући по некој вароши или селу у Србији ма у које доба ноћи него у многим енглеским и другим европским варошима.“ -Флора Сандс.
Сетих се ове реченице легендарне Британке када сам сазнао да су у Новом Саду тешко повређени младићи, чланови Матице Албанаца Србије.
Згрожен сам јер су нападнути лојални грађани Србије, чији ближњи су судбину својих породица везали за судбину нашега српског народа. Ти Албанци, су се заједно са српском војском и народом повукли 1999-е са Космета, јер за њих у нарко творевини УЧК-а није било места. Многи од њих јуначки су се борили на страни наших оружаних снага, попут господина Берише, председника Матице Албанаца Србије, који је бивши војни полицајац борац против НАТО и УЧК.
У великој заблуди је свако ко је помисилио да у овом кукавичком чину има ишта ,,патриотско“. У Новом Саду нису нападнути непријатељи нашег народа, већ супротно. Нападнути су само јер су говорили на свом матерњем језику. Није непријатељ онај који језиком, бојом коже, пореклом или вером можда није близак нама, већ онај који својим делима ради противно интересу државе, а то свакако нису била ова два млада Албанца.
У богатој и славној историји нашега народа бројни су примери јуначких дела оних синова Србије који својим пореклом, материњим језиком и религијом нису били везани за наш национ. Били су везани својим личним избором, да своје животе проведу и у рату и у миру, у добру и злу, заједно са нама. Били су ту онда и када многи Срби по рођењу или имену нису.
Да ли би малоумним нападачима сметао и Тибор Церна, херој са Кошара? Питам, јер ни њему српски није био матерњи језик, али ћемо док је Срба памтити његове последње речи: „За ову земљу вреди погинути!“.
Да ли се у свести нападача на албанске младиће победа на Куманову сврстава у једну од најзначајних у историји Србије? Питам, јер је ова победа између осталог извојевана и лукавством циге српског јунака Ахмеда Адемовића који је служио као трубач у српској војсци. Kojи је на своју руку свирао повлачење турској војсци, а јуриш Србима.
Једноставно, немамо право на ексклузивитет над љубављу према Србији. Онај ко за себе узима то право одрекао се великана попут немца Љубомира Клерића, Павла Штрума Јуришића, Флоре Сандс, Фехида Мускадића, немца Ђорђа Роша, хрвата Звонка Вучковића, мађара Данија Золтана и многих других. Одрекао се такође и свих оних незнаних јунака коју су без обзира што не потичу из њега, увек били уз српски народ.
Србија јесте и мора остати домовина свих оних добронамерних, поштених и лојалних јој људи без обзира на њихово порекло, матерњи језик, боју коже или верску припадност. Ми Срби примерима чојства и јунаштва морамо осигурати заједничку будућност за све оне којима је као и нама Србија на срцу било да су Албанци, Румуни, Горанци, Цигани, Русини …
У име Српске деснице поздрављам брзу интервенцију МУП-а и привођење одговорних за овај кукавички напад а пријатељима из Матице Албанаца Србије желим да поручим да на нас и нашу помоћ увек могу да рачунају.
Миша Вацић
